Лазански: Генерал је морао да зна да је после 5. октобра било питање времена када ће бити испоручен
1 min read
Мирослав Лазански
Пише: Мирослав Лазански
Шта рећи, шта написати, када је све практично већ речено. И неправда и селективна правда, и суђење само Србима, и за једне је херој, а за друге је ратни злочинац, и добио је оно што је заслужио, и срамота да је осуђен без материјалних доказа. Муслимани – Бошњаци, Хрвати и Албанци јединствени су у осуди генерала Ратка Младића, код Срба има и оних који ликујући поздрављају првостепену пресуду генералу…
Гледао сам пренос суђења у Хагу и било ми је мучно. Претпостављао сам каква ће бити пресуда генералу Младићу, да ли доживотна, или 40 година затвора, уосталом, то је свако могао да погоди. Тешко је из удобне комоције Београда оцењивати понашање генерала у судници током судског процеса и на дан изрицања пресуде. Ако је уопште био у стању да контролише своје понашање, морао је остати миран. Разумем његово огорчење, али све ово са његовим хапшењем и после тога није било нимало генералски. Генерал Ратко Младић је морао да зна да је после 5. октобра 2000. године било само питање времена када ће бити испоручен Хагу. Морао је да претпостави да у Србији нема те силе која ће то спречити, да је у српској историји „приношење жртве Стамболу“ општепозната ствар. И сада ми није јасно зашто је дозволио да буде ухваћен у некаквом бедном собичку у некаквом дворишту у једном банатском селу. Хрватски генерал Анте Готовина, који нема озбиљно војно образовање, осим курса за обичног наредника француске Легије странаца, ухапшен је на Канарским острвима током вечере у најскупљем ресторану са прелепом љубавницом, између два залогаја јастога и флаше најбољег шампањца, барем је тако гласио извештај шпанске полиције. Господски. А генерала Младића су ухапсили, такорећи, у „кокошињцу“. Власт која је то тако свесно урадила бедно је понизила не само Младића, већ и српску војску. Зарад пуког опстанка на власти.
Знам, многи ће сада рећи да је управо генерал својим поступцима у рату понизио српску војску, али од оног Маршаловог „чувајте међунационалне односе као зеницу ока свог“, од петокрака, кокарди, брада, шиљатих усташких капа, турбана и белих кечеа, до оне Крлежине о „мајмунима који су запалили џунглу и гори им реп, а и даље се играју на грани“, и није прошло много времена.
Јер, који је то „капитал“ народима бивше Југославије, породицама погинулих и убијених у овим ратовима донела првостепена пресуда генералу Младићу и Радовану Караџићу? Бошњацима и Хрватима да су они били у праву? Сатисфакција, освета, осећај правде? Шта дугорочно имају од тога? Ништа. Своју државу? Стварно? Србима, да су неправедно оптужени и сатанизовани? Да буду због свега тога фрустрирани и огорчени? Шта дугорочно имају од тога? Ништа. А морамо и даље да живимо једни поред других…
Да ли је „капитал“ те првостепене пресуде у Хагу могући гест будућег великог помирења? По свему виђеном до сада, нема од тога ништа, јер индивидуална кривица на овим просторима увек има своје српско, хрватско, бошњачко, или албанско име. Да ли су се онда пресуде Србима у Хагу претвориле у још један прилог ономе што би Хегел назвао „лошом бесконачношћу“? Или је Хаг, пред своје затварање, само оставио нови барут и фитиљ већ познате политичке радионице?
Док постоје нације, постојаће и међунационални проблеми. Српски социјалисти су још 1917. године апеловали како „не треба идентификовати народе са онима који њима управљају“. После ове најновије пресуде из Хага, политичке фиксације још су једном нашле свој израз на просторима некадашње СФРЈ. Морална картографија нових демократских држава бивше СФРЈ не познаје језик аргумената и чињеница, само језик и зов национа. Инструментализација жртава у пропагандно-националне сврхе, покушај шока на историјске слике. Покушај да се српској нацији заувек упише генетско-политички код геноцида.
За мир и помирење потребна је истина. Историју не можете тек тако мењати, а и памћење може некада да има различиту геометрију. Холанђанин Кес Вибес је шест година радио у Холандском институту за ратну документацију и написао до сада најопширнију студију о Сребреници: 900 сведока, 3.496 страница. Објављена у априлу 2002. У студији је и део о испорукама наоружања демилитаризованој зони Сребреница. У почетку авионима „Иран ера“ у Тузлу, а касније америчким Ц-130 „херкулесима“. Фини рад западних тајних служби у БиХ. Директно оптуживање Пентагона за наоружавање 28. дивизије армије БиХ у демилитаризованој зони Сребреница. У студији је и детаљ како су норвешког официра, из састава „плавих шлемова“, три америчка официра одвела једног дана на балкон петог спрата једног хотела у Загребу „да му покажу панораму Горњег града и да му укажу да није лепо да свашта прича около“.
Ратови на простору некадашње Југославије вођени су због прошлости. Њу треба свестрано истражити. Да се не би опет поновила…
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
…“Године 2006. на србском језику појавила се књига руске списатељице Јелене Чудинове, „Богородичина џамија у Паризу“ (исправније би било „Џамија Нотр Дам у Паризу“). Она је у роману описала скору будућност Европе: 2048, у Паризу, главном граду Еврабије, хришћани су гетоизирани и приморани да приме ислам или да умру. У роману, Београд је главни град Велике Албаније, а последњи остаци Срба селе се у Русију, где оснивају Нови Београд, и остају да бране руске границе. Једина слободна земља је православна Русија, која је према исламским државама Европе подигла „зелену завесу“.
ГОВОРИ СЛОБОДАН ВУКОВИЋ
Један од главних јунака ове приповести је Србин Слободан, пореклом са Косова, који Западу не може да опрости издају духовних вредности и што су ратовали против Срба хришћана у корист ратоборног ислама. У разговору с групом Француза који се нису потурчили, гневни Слободан им каже: „Тако вам и треба, Французи! Зар ви то нисте заслужили? Зар ви сами нисте јуче, својим рукама, направили данашњи дан? Живите у њему, зато што Бог постоји. Ништа нисте знали о историји Србије, ништа нисте знали о Косову. Нисте знали како су Срби славно гинули на Косову пољу, када су, штитећи своју колевку, војници кнeза Лазара стални на пут прљаве војске цара Мурата. Нисте знали да је Бајазит дошао као смртоносна куга, а по његовим траговима муслимани – Албанци. Пет стотина година под Отоманском империјом! Нисте знали какво је проклетство била Отоманска империја, нисте знали колико се српске крви пролило за победу над њом/…/ Нови Бајазит постао је Адолф Хитлер, зар сте ви, хумани Европљани, заборавили на то? /…/ Шта вас је навело да помажете Албанцима да успостављају границе по Хитлеру, шта вас је нагнало да тако лако поверујете најглупљој лажи о зверствима Срба? Да, јасно, није питање шта, него ко. Вас су отровали, водила вас је на повоцу муслиманска дијаспора – а ви, играчке у рукама луткара, сматрали сте себе борцима за некаква „људска права“, просвећеним хуманистима – а били сте само издајници хришћанске цивилизације/…/ И кад је у вашој сенци настала змија ОВК и почела, сад већ не измишљено, већ право етничко чишћење, ви сте били слепи, горе него слепи/…/ А ваши јунаци су иза камере клали хришћанске породице, убијали учитеље и свештенике./…/ И у центру европске наркотрговине, на Косову, завладао је мир. Кад је последњи Србин истеран или заклан, кад је последњи православни храм био порушен и оскрнављен, и миротворци су напустили крај јер више нису били потребни./…/ Србе су потискивали и потискивали. Кад је Београд постао престоница Велике Албаније, Европска унија је почела да се боји. И наставила је да из страха даје оно што је раније давала из глупости. Нека сада Парижанке иду у чадорима пошто су њихове баке уздисале гледајући руже на гробовима косовских Албанаца“ (бораца ОВК, нап. В. Д.) Тако говори гневни Слободан Вуковић, Србин који се са Косова доселио у Русију, и чијим ликом Јелена Чудинова је желела да упозори своје сународнике шта их чека, ако се на време не освесте. Наравно, било је то и упозорење Србима и Европљанима. Да свако размисли о свом уделу у општој пропасти негда хришћанске Европе…“
http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/orban-protiv-islamizacije-evrope-ili-kako-se-ostvaruje-jedan-roman/
http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/srbi-evropska-unija-i-smrt-prave-evrope/
„Луде ће убити мир њихов, а безумне ће погубити срећа њихова“ (Приче Сол. 1, 32)
„29. Или како може ко ући у кућу јакога и покућанство његово отети, ако најприје не свеже јакога? – и онда ће кућу његову оплијенити.“ (Св. Јеванђеље по Матеју 12:29)
https://www.rastko.rs/bogoslovlje/novi_zavet/jevandjelije_po_mateju_c.html
…“Иза успављујућих и ноншалантних саопштења често су прикривене или недоречене чињенице од великог аналитичког значаја. На случај српских лежишта литијума код Лознице које је намерачила наднационална компанија Рио Тинто, то опште правило односи се – буквално.
У ноншалантном јавном саопштењу страних и домаћих актера помиње се само то да је „тим српских и америчких геолога“ открио налазиште литијума чија количина се „процењује на 200 милиона тона“. Међутим, сама по себи наведена бројка не значи апсолутно ништа. Без контекста комерцијалне вредности садржине тих налазишта, то је подједнако информативно као констатација да је у некој северноафричкој земљи откривено налазиште које садржи 200 милиона тона песка.
Критично питање је колико, према важећим проценама количине расположивих руда, тај српски рудник вреди? Сва остала питања, и закључци, следе из тог податка.
Одговор на то питање није тешко пронаћи у извештајима светских финансијских и берзанских ауторитета:
„Дугорочни уговори за испоруку литијумског хидроксида, хемикалије која се користи у батеријама, доносе $13,000 по тони на северноамеричком тржишту, док у Кини спот цена лебди на око $23,000 по тони.“[12]
Сличну тржишну цену наводи и други ауторитативни извор по овом питању, Oil and Gas Investments Bulletin.[13]
Да би добили оквирну слику о вредности овог сегмента националног рудног богатства Србије, треба да помножимо 200 милиона тона са ценом од $13,000 по тони. Када то учинимо, добијамо цифру од 2 трилиона 600 милиона америчких долара као приближну вредност налазишта литијума „Јадар,“ код Лознице, на територији Србије.
Да би се схватило о каквим количинама је реч, потребно је извести још једну математичку операцију, а то је да се два трилиона 600 милиона америчких долара, што представља приближну вредност рудника, подели на 7 милиона становника Србије. Тада добијамо цифру од $341.428,50 као удео сваког грађанина Србије појединачно у националном богатству које се налази на том локалитету…“
http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/dolazak-rio-tinta-srbija-na-zairskom-putu-2/
http://www.cirilica-beograd.rs/%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B3%D0%B8-%D0%BF%D0%B8%D1%88%D1%83/%D1%81%D1%82%D0%BE-%D0%B3%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%B0-%D0%BE%D0%B4-%D0%BF%D1%80%D0%B2%D0%B5-%D0%BE%D0%BA%D1%83%D0%BF%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D1%9B%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D1%86%D0%B5-%D1%83-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B8
http://www.politika.rs/scc/clanak/313203/Kako-je-srpski-preimenovan-u-srpskohrvatski
…“Ту се од Срба очекује заборав. Да бисмо постали „Еуропејци“, морамо да заборавимо све злочине Евроамериканаца према нама, почев од кроатопапистичких. Јер, сећајући се, нећемо стићи у Европу. Потребна нам је и „хигијена несећања“ (Сима Пандуровић).
Баш зато се треба сећати. Рецимо, овога.
Прва масонска ложа у Војној граници основана је 1754. године у Глини. У њој су били и православни и римокатолици. Они су причали о братству без обзира на конфесије. Данашња химна Хрватске, „Лијепа наша домовино“, први пут је изведена 1846. године у глинској православној цркви. На речи Антуна Михановића, компоновао ју је Глињанин – Србин Јосиф Руњанин, а отпевао ју је србски православни хор из овог места.
Године 1941, у србском православном храму у Глини поклано је 1200 Срба, којима је један усташа, после толиких година живота под паролом „Брат је мио које вере био“, рекао:“На ово сте осуђени 1918. године!“
Тако је, дакле, плаћен рани србски екуменизам.“
https://facebookreporter.org/2017/11/01/beograd-pod-okupacijom-1915-1918-svedocanstva-secanja/
http://www.srpskaistorija.com/austrijsko-bugarski-progon-cirilice-srpskog-jezika/
…“По имену би реко да си влах, јелде?
Нормално. Нејма грешке.
Ко шо нејма грешке да сам ја балија, јел тако?
Кад ми ћују име – то намах провале и ови блесави Амери.
За тебе не могу провалит баш дас влах. Прије мисле да
си накав Рус. Ил Пољак. Ил тако нешо.
Ко шо и за ме не знају да сам баш балија. Ал да сам
муслиман – тот је гарант.
А то ти је сад за Амере пуно горе нег бит Рус. А поготов
горе нег бит Пољак ил тако нешо.
Добро је, ба, знам да су Руси ваше вјере, а Пољаци
шокаћке, то сте ме наућли.
Него – јебо сад и шокце и Амере.
Мене, писац, интресује, какос ти, од волке Амерке,
забасо баш у ову балијску крћму?
Јебо мајку, ћудо сте ви власи!
Па сад морам тихо прићат, дат ови моји не провале и не
попишају ти се у пиву.
Јој, вид га шос усро!
Нећет се попишат, нисмо у Босни, јебо га ти! Није овден
људма до зајебанцје.
А и остало ти је овде друкћије.
Кад ћујеш неког да говори твојијем језком – драго ти.
Таман да је и влах.
Дражи ти влах од брата Арапа с којим не мереш двије
ријећи свезат.
Осим на енглеском.
А јебеш брата с којим мораш на енглеском прићат.
Ево, хајд да се кладимо даб те овај ћелави за шанком
– Мустафа се зове – посље друге пиве изљубијо.
А у Босни, у рату, да те срео, комотно би те закло.
Јес, ћелави, о теби прићам!
Јес, нашо новог пацјента, јел ти криво!
Лажем, јашта радим, не знам друго!
Ет, видиш, тако ти је то. Кад би остали туден, он би први
дошо. Окрено би нам туру, па засјео.
А за њим – и остали.
И онда би пили, и свађал се, и мирили се… Јели говна…
И ниша неб било од озбиљне приће.
И зато морамо мјењат локал.
И шо смо овден попли – то иде на мој раћун…“, из романа Осама, Владимира Кецмановића, одлична прича, наша
…“Него, вратимо се оној кући с почетка приче. Није тешко да дефрагментисану Југославију, пре почетка хрватске акције „Олуја”, замислимо као један дом где, у различитим собама, живи српски народ. Просторију звану Република Српска Крајина, највећим делом, препустио је Хрватима њен неформални домаћин Слободан Милошевић. Цинично је својим укућанима ту вест саопштио негде испред временске прогнозе свог контролисаног дневника. На врата других „соба” већ је очајнички ударала маса од неколико стотина хиљада избеглица. Након таквог развоја догађаја, у ону РСК собу уселили су се и Американци, који су својим практичним умом закључили да ће им врло брзо бити потребни и трпезарија, купатило, дневна соба… Власник куће оглашен је за фактор мира и стабилности, Бањалука је стајала с коферима у руци, Косово су спржиле бомбе и мировни уговори, спаваћу собу несрећног домаћина, неколико година касније, погодила је крстарећа ракета…“, Живојин Ракочевић
http://www.politika.rs/scc/clanak/386408/Oduzeto-pravo-na-cekanje-slobode
https://www.ljudigovore.com/issue/ljudi-govore-1112/article/sta-gubimo-ni-zbog-cega/
…“Са слова Олгице Стефановић посматрају нас преци, на њима
читамо свој генетски код, свој завршни рачун савести и тежину
коју ћемо имати када нас буду мерили. То су она иста пламена
слова која је у Вавилону Данило тумачио Белшазару, они исти
орнаменти којима су поплочане дворане вечности, иста ство-
рења природе, која нас окружује и коју видимо, и оне природе
коју не видимо, али је слутимо и радујемо јој се, или од ње стре-
пимо, према дубини сопствене спознаје и у мери страха да ћемо
се једног дана срести очи у очи са истином!
Има једна битна разлика између древних илуминатора и Олгице
Стефановић када је однос према иницијалу у питању. За њу слову
није потребан украс, слово је украс по себи. Она слову приступа
као оквиру из кога нам се обраћају сећања: сећања на изговорене
и написане речи, сећања на оне који су те речи створили и на оне
које су те речи родиле…“