Лазански открива највећи блеф НАТО-а током злочина 1999.

На 20. годишњицу агресије НАТО-а на СР Југославију још увијек постоје дилеме да ли је НАТО планирао и да ли је уопште тада био у стању да изведе и копнену инвазију на нашу земљу? За коју су се, иначе, највише залагали Британци. Односно, како би текао развој догађаја да није било војнотехничког споразума у Куманову?

Трећа фаза ваздушних удара НАТО-а обухватала је како војне тако и цивилне циљеве, све у настојању да се сломи морал становништва и присили политички врх СРЈ на капитулацију.

Истовремено су у јавност западних земаља пуштане вијести како је план копнене инвазије НАТО-а у завршној фази. Улогу убјеђивања Слободана Милошевића како је то реалност одиграли су, нажалост, и неки тадашњи југословенски генерали. Ствари су, ипак, стајале битно другачије. Главни проблем НАТО-а у било којој верзији копнене офанзиве против СР Југославије биле су логистика и географија. Из Албаније, у то вријеме, према Косову ишла су само два лоша пута. Македонија је јавно саопштила да неће дозволити употребу своје територије за копнени напад на СРЈ, иако је Скопље тада било разапето између амбиције да постане члан НАТО-а и спознаје да би напад на Југославију из Македоније изазвао хаос у Македонији.

Из Хрватске и из БиХ тешко се стиже до Космета, јер тај су простор браниле снаге југословенске Друге армије. Проблеми за НАТО били су и у Грчкој, јер лука у Солуну била је често блокирана.

Британци су онда предложили план општег напада из свих могућих праваца: из Мађарске дуж Дунава према Војводини, из Хрватске и Босне дуж Дунава и Саве према Београду, из Албаније и Македоније према Космету, из Бугарске према Нишу и Бору. Управо због могућности истовременог напада НАТО-а по свима, војска Југославије је по принципу кружне одбране главнину својих снага и стратешку резерву држала јужно од Београда, западно од реке Мораве, сјеверно од Космета, источно од Црне Горе, око Крагујевца и Краљева.

Радикалан план инвазије НАТО-а предвиђао је концентрацију трупа у Мађарској, али је проблем био транспорт снага преко неутралне Аустрије и Словачке, која тада није била чланица НАТО-а. Генерали у Вашингтону и у Лондону знали су да су југословенске снаге подручје између Дунава и Тисе минирале, да на том простору Београд има снажне противоклопне снаге, да су Нови Сад и Зрењанин јаке тачке отпора на путу ка Београду.

Један правац удара НАТО-а требало је да иде ка Сомбору подржан и нападом из правца Вуковара. Но, ту је Дунав велика препрека, посебно на његовој јужној страни, која има стрме клисове, што отежава приступ нападачу. Осим тога, Војводина је испресијецана рјечним токовима и каналима, а успјешан модел одбране на том простору против непријатеља, који је и бројно и технички супериоран, бивша ЈНА је годинама припремала и увјежбавала.

Коначно, ту је и питање Београда. НАТО је разрађивао два модела за напад на Београд: модел Берлина и модел Будимпеште. Оба су модела скопчана са дуготрајном опсадом и тешким разарањима града. Тешко да би то прошло у свијету и у Европи на крају 20. вијека.

У плановима НАТО-а за напад на Београд спомињала се и 10. брдска дивизија армије САД, која је тада била стационирана у Тузли и која би преко Бијељине требало да крене ка Београду подржана са двије оклопне дивизије НАТО-а које би ишле из Мађарске. Трећа дивизија НАТО-а кренула би директно из Хрватске и била би пјешадијска.

НАТО генерали су процјењивали да би Југославија у подручју Војводине могла за одбрану да постави укупно пет дивизија плус неке мање додатне јединице, док би за одсудну одбрану могле да се привуку још двије дивизије, као и још једна из стратешке резерве.

НАТО би у нападу на том дијелу цјелокупног кружног фронта, или основице, имао у првом ешалону четири дивизије, док би двије дивизије морао да постави ради одбране Македоније и Албаније за случај југословенског контранапада. Дакле, капацитети и потенцијали НАТО-а у јуну 1999. нису били довољни за копнену агресију радикалног карактера, јер за тако нешто било је потребно најмање 12 дивизија са пуном логистичком подршком. Да би се њемачка војска припремила за ударе против Југославије из правца Мађарске требало би јој четири мјесеца, Американцима и Британцима шест мјесеци. То је временски норматив довлачења снага и логистике и вријеме првог распоређивања по правцу могућег борбеног наступања.

Одговарајуће копнене снаге за радикалну инвазију на СР Југославију, на просторима око наше земље, НАТО у јуну 1999. није имао. Четири, или шест мјесеци довлачења тих снага значи ући у јесен и зиму, а на таквим теренима тешка борбена техника не долази до пуног изражаја. Све приче и шпекулације о копненој инвазији биле су производ психолошког притиска и специјалног рата дезинформацијама како би се утицало на Београд.

Извор: Спутник

Прочитајте још:

Шаркић Ђукановићу: Доста Вас је било па да сте све позлатили, а не уништили

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: