Лазански: Србија међу гасоводима

Колико је гасовода потребно Србији да би се и у будућности уредно снабдевала гасом? Срећа лежи у многим гасоводима, али само ако је гас јефтин и ако га има довољно.

Онај ко хоће политички гасовод мора то и да плати. Ако је америчка влада спремна на то, утолико боље за регион Балкана. То би могао да буде и поента изјаве премијера Александра Вучића америчкој агенцији АП, коју је та агенција, али и неки у Србији, одмах пожурила да протумачи као драматичан заокрет у односу на Русију.

Нема ту никаквог заокрета, свака паметна енергетска политика мора да тежи диверсификацији у снабдевању енергентима, мора да тежи што повољнијим ценама гаса и што стабилнијим испорукама.

Ако гас јефтино и уредно можемо да добијемо са Месеца, треба га куповати на Месецу. Нема ту пријатељства и непријатељства, има само интереса. Пријатељство може, али онда и цена гаса мора да буде пријатељска. То је модел односа у свету, модел по коме и Србија треба да се понаша.

Дакле, има ли шансе да се Србија у будућности снабдева гасом из Азербејџана? Наиме, та земља последњих десетак година окретно скакуће по правом геополитичком минском пољу. Малени Азербејџан постао је један од глобалних центара у новом геополитичко-енергетском точку.

На почетку прошлог века Руси су Баку претворили у једног од водећих произвођача нафте у свету, Рокфелерови и шведска породица Нобел овде су се обогатили, Хитлер је у Другом светском рату безуспешно покушавао да продре до Бакуа, у нади да ће обезбедити гориво за Вермахт.

Проширење НАТО-а на исток

После распада Совјетског Савеза у Азербејџан су стигле инвестиције са Запада, а бивши амерички министар одбране Каспар Вајнбергер тврдио је својевремено да је „за САД приступ каспијској нафти и гасу значајнији стратешки интерес од проширења НАТО-а на исток”.

САД су годинама вукле конце светске политике и када је реч о гасоводима. Сада је то време прошло јер су Иран и Русија закључили да постоји више интереса који их спајају него оних који их раздвајају. Москва и Техеран имају заједнички став да Каспијска регија није „море”, већ „језеро”, што значи да свих пет држава које излазе на њега морају међусобно да деле и профит од експлоатације нафте у његовим водама.

Азербејџан и Казахстан су својевремено одбацили тај правни аргумент, док је Туркменија остала неутрална. У међувремену се Казахстан политички и економски приближио Русији. Ипак, Москва повремено наговести и „друге методе” за одлучивање о томе ко шта поседује у Каспијском басену, мада никада није блокирала активности ниједног страног инвеститора.

Влада САД замишља „нови пут свиле 21. века”, који би гасоводима и нафтоводима заобилазио Русију и Иран. Американци су планирали да гас из Туркменије подводним цевима транспортују преко Каспијског мора. Вашингтон је критиковао и политику владе Казахстана према медијима и због извоза 40 авиона типа „миг” у Северну Кореју. На то је председник Казахстана Нурсултан Назарбајев одбио „мешање у унутрашње ствари Казахстана”, рекавши: „Ми нећемо трчати за демократијом“.

Када је пропао смели пројекат изградње гасовода од Туркменије до Пакистана, председник Туркменије је напао владу САД да његову земљу доводи у неповољан положај у односу на Азербејџан и да ће блокирати изградњу подводног гасовода према Турској. Руски „Гаспром” је сувласник и највећи купац гаса из Туркменије.

И Техеран у игри

Када је Јерменија у сукобу око Нагорно-Карбаха заузела део, око 20 одсто територије, Азербејџана, Русија и Иран су стали на страну Јерменије. Русија је затим затворила своју границу с Азербејџаном да би онемогућила било какву потенцијалну подршку са југа сецесионистима и бандитима у Чеченији.

Азербејџан се онда окренуо ка Западу. Азербејџан се с Ираном игра мачке и миша. Техеран је огорчен због продора Запада, посебно САД, преко Бакуа у Каспијску регију јер је Иран истовремено под западним нафтним и трговачким санкцијама. Иран има и других разлога да буде узнемирен око Азербејџана. Наиме, стара територија Азербејџана је 1828. била подељена између Персије и Русије, тако да је две трећине Азербејџанаца остало у модерном Ирану. Сада када је „северни” Азербејџан независна држава, Иран стрепи од сепаратистичког расположења у својим азербејџанским провинцијама, где живи четвртина иранског становништва.

С друге стране, Азербејџан оптужује Иран да покушава да извезе фундаментализам изван својих граница, пре свега у Азербејџан и да уклони секуларни статус те земље. Да би смириле страсти, власти у Бакуу дозволиле су Иранцима да учествују у конзорцију за изградњу офшор нафтног поља Шах Дениз, али су истовремено забраниле Исламску партију у Азербејџану, која је имала подршку Техерана.

Иран и Русија ће користити разна средства да онемогуће све могуће нафтоводе и гасоводе у региону Кавказа који нису у њиховом интересу, а јесу у америчком. Ниједна страна нафтна и гасна компанија није још остварила неки већи успех на подручју бившег Совјетског Савеза.

А када је у питању гас из Азербејџана за Европу, сувише је оних који прижељкују неуспех читавог подухвата. Мале су шансе за тај гасовод.

Аутор текста је новинар „Политике“ Мирослав Лазански.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: