Лажи и обмане о српској ћирилици

Аутор: Драгољуб Збиљић – језикословац са 17 објављених књига о српском језику и ћирилици и оснивач првог Удружења за заштиту ћирилице српског језика „#Ћирилица“ (2001), БОРБА ЗА ИСТИНУ, петак, 18. 08. 2023.

Лажи, незнање и обмане су основни проблеми српске ћирилице у Србији
• Институционални државни и лингвистички врх треба да јасно саопште истину да хрватска национална латиница (гајица) није (опште)српско писмо и да у свету не постоји регистрација појма „српски језик и латиница“, него „српски језик и ћирилица“, те да се стога још од 1992. године свака српска књига које се данас објави на хрватској латиници „књижи“ у хрватску културну баштину
У вези с проблемом српске ћирилице који у Србији постоји и после владавине комуниста и насилног разбијања Југославије, против којег је била Србија и знатан већински део српског народа, данас се и даље не саопштава званична државна и лингвистичка истина да хрватска национална верзија латинице (гајица) није општесрпска латиница, а да је постојала посебна латиница Срба католика док су се они изјашњавали као Срби католичке вероисповести, јер не би се могли тако изјашњавати а задржати своје претходно ћириличко писмо.
У 19. веку састављена је посебна латиничка верзија за Хрвате и Србе католике највише захваљујући латиничком саставу Људевита Гаја. Бечка власт је преко Вука Караџића и Ђуре Даничића, преко Књижевног договора Вука Караџића с хрватским представницима 1850. године у Бечу „озваничила“ ту Гајеву верзију латинице за латиничко писмо „једног народа“ и „једне књижевности“ тог „једног народа“ без навођења имена тог народа, као ни имена тог језика те „једне књижевности“.
Вук Караџић је, као избеглица у Бечу и каснији његов становник, искоришћен за спровођење тзв. реформе српског језика и ћириличког писма којему је практично супротстављено ново латиничко писмо као „додатак“ Вуковој језичкој реформи. Тим писмом су Вук и Даничић потписали тај Договор у Бечу речене године и тако су њих двојица као приватници „озваничили“ постојање и употребу тог писма од 1850. године све до данас. Вук и Даничић су сами себе, уз подршку бечке власти, изабрали, јер за тај Бечки књижевни договор нити је консултована српска држава у настајању после владавине Турака нити су консултоване српске институције у настајању и језички и књижевни стручњаци у њима које Вука нису признавале нити су признавале његову реформу ни 18 година после тог Вуковог, практично, приватног договора с хрватским представницима, све док кнез Михаило Обреновић није 1868. године, четири године после Вукове смрти, наредио Министарству просвете да се уведе у српско школство језик, писмо и правопис из Вукове реформе. (Нажалост, кнез је убијен у атентату у Београду после три-четири месеца од тог његовог наређења у вези с реформом Вуковог језика.)
Наравно, латиничко хрватско писмо није било састави део изворне Вукове реформе нити је то писмо било уведено као друго, алтернативно писмо српској ћирилици која је у Србији пре тога па и тада била потпуно суверена, као што је и тада и данас у сваком језику у Европи и свету суверено свако писмо сваког другог престижног модерног језика.
Дакле, тада (1868) наређена је и озваничена за употребу у Србији Вукова реформа српског језика, ћирилице и правописа. И тако је било у вези са српским језиком и писмом све до 1918. године, до злехуде катастрофалне српске грешке у оснивању државе с народима (Словенцима и Хрватима) који су у Југославију ушли из политичко-националне нужде јер су њихови предводници мудро видели могућност само таквог пута до данашње сањане независности Словеније и Хрватске. За њих је „југословенски пут“ донео ослобођење, сваковрсну националну и научно-културну еманциапцију и коначну независност у Југославији и њихово данашње учлањење у Европску унију.

Без Југославије и српског државног и народног прегалаштва у борби за прву и другу Југославију, словеначког и хрватског националног пута до данашњице не би могло бити, а ако би га било, тај пут би их неупоредиво више морао коштати.
Било је српских појединачних упућивања краља и српске државе (пример војводе Живојина Мишића) на то колико ће Југославија прескупо коштати Србе и Србију у сваком погледу, али су и краљ Александар (тада регент) и српски политичари и водећи интелектуалци живели југословенски сан у коме су Срби Југославију плаћали класичним геноцидним радњама над Србима (нарочито на подручју данашње Хрватске, некада југословенске јединице) са више логора у Другом светском рату у које су одвођена и српска деца, готово без сличног примера у свету.
Комунистички период револуције у Југославији био је посебно геноцидан за српски народ, али и за српску веру, културу, језик и, посебно погубно, за српско писмо (ћириличко) које је у Србији од 1918. а нарочито од 1945. године до данас (2023.године) претрпело геноцидни, тачније ћирилицоцидни прогон његовим замењивањем 90 одсто хрватским националним писмом.

Српска ћирилица, као јака и важна национална одредница и вредност, у убијању и уништавању (замењивању), није одвајана од Срба. Судбина им је била иста, с тим што је пристанком и српских представника у политици и лингвистици српска ћирилица лошије прошла од Срба, јер су Срби за Југославију дали нешто више од трећине српскога народа, а ћирилице је уништено (замењено, како малопре рекосмо) у Југославији и за ово време после Југославије чак 90 одсто.
Српски језик на ћирилици, под настављањем и лингвистичке и државне лажи о њеној судбини из Југославије и после Југославије у Србији данас, докрајчују у српској јавности десетопроцентни остатак ћирилице на тај начин што формално (у привидном парадоксу) никад није било веће „борбе“ за ћирилицу у Србији, а никада је није било мање у јавности!
Последњи пут је српски језик био суверен на ћирилици у Србији, много парадоксално звучи – у време владавине немачке фашистичке окупације (1941-1945). Све што се појављивало у Србији за то време на српском језику – било је исписано српским ћириличким писмом. Једино су српски језик хрватским националним писмом понекад, па све чешће и више писали Брозови комунисти и револуционари.
После ослобођења Србије и њеног враћања у Југославију (1944/1945) уз помоћ савезничких бомбардовања Србије и помоћи совјетских комуниста, донет је Новосадски договор о враћању српскохрватског језика и првог званичног увођења лажне пропагандне „равноправности“ латинице и ћирилице која се у пракси сводила на комунистичку равноправност што су и комунисти и српски лингвисти објашњавали да је „свеједно којим писмом Срби пишу свој језик“ и да је ћирилица „равноправна“ и онда када се замени латиницом која је пропагирана као „напредно“, „интеранционално“, „светско“, “модерно“ писмо, за разлику од ћирилице која је све више тумачена као „застарело“, „ретроградно“, „националистичко“, „шовинистичко“, а једно време (после разбијања Југославије) од антисрба и као „фашистичко писмо“, јер су, за антисрбе Срби „фашисти“ па је и њихово писмо постало „фашистичко“, а борце за враћање српске ћирилице у српски језик после 2000. године неки српски „интелектуалци“, па чак и „научници“ (на пример универзитетски проф. др Јован Делић) описао их је у Вечерњим новостима као „милитантне људе“!
То је доказ да се српска наука (филологија и лингвистика), а уз њих и политичари, још нису извукли ни научно ни политичко-идеолошки из комунистичких лажи и обмана у вези са Србима и српским писмом.

Нажалост, дубоко ископан комунистички гроб за српску ћирилицу у Југославији није у Србији ни данас затрпан. Трпа се у њега и данас српска ћирилица уз један корак напред, па два назад.
Било је светлих покушаја исправки и превазилажења лажи и обмана, али се оне још нису исправиле у Србији, па српска ћирилица и даље у прогону (замењивању) у дуго лаганом и обмањиваном српском народу о њој.
На пример, власт је у време Слободана Милошевића вратила поштовање и редовну употребу српске ћирилице макар у највишим државним органима. И, срећом – уз краткотрајан покушај нове ДОС-ове власти да после Милошевића врати комунистичку „равноправност писама“ у српски језик у државним институцијама, то није прошло делимично захваљујући и великим напорима основаног у народу Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ (2001), па је макар у највишим институцијама и тада и данас остало ћириличко писмо суверено у српском језику, баш као што је суверено и свако друго писмо у сваком другом језику у Европи и свету. И та сувереност ћирилице у српском језику у највишим државним институцијама и држи данас ћирилицу макар у њених десетак процената у општој употреби српског језика.
Може се и мора се рачунати и светлим поступком и чином то што је борба „Ћирилице“ за ћирилицу наишла на разумевање власти у време В. Коштунице када је, највише захваљујући његовој тадашњој странци ДСС-у, прошао уставни предлог за став први Члана 10. Устава Србије из 2006. с формулацијом и обавезом за српски језик и писмо: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо“ (формулација лингвисте Б. Брборића у Министарству културе у договору с „Ћирилицом“). То је једно светло у мрачном српском данашњем тунелу за српско писмо из кога никако да се појави уставно слободна и обавезна ћирилица у писању српског језика.
Та уобичајена у свету и у другим уставима других држава обавеза у вези с матичним језиком и писмом и даље је у Србији опструисана и практично убијена или поништена.
Ту уставну обавезу први су опструисали српски лингвисти који се ни после сто година још нису опаметили и никако да искораче из погубног апсурдног решења питања српског писма по уставној обавези, него су у правопису задржали сербокроатистичко решење питања писма из 1954. године у Новосадском договору о српскохрватском, хрватскосрпском језику и лажној „равноправности латинице и ћирилице“ (тачка 3. Новосадског договора). Српски лингвисти су и 2010. године, после четири године од усвајања Устава Србије с цитираном обавезом, донели у изменама и допунама Правописа српскога језика Матице српске у Одбору за стандардизацију српског језика идиотску према здравом расуђивању оцену да „ћирилица није егзистенцијално угрожена“ (стр. 15. Правописа), те да, стога, „нема штете по српску културу“, па тиме ни ћирилицу, да се српски језик и даље користи двоазбучно (српско и хрватско писмо, не спомињући чињеницу да се српска ћирилица једва држи на још десетак процената ћириличког писма према 90 одсто хрватске абецеде).
Нажалост, у вези с најављеним новим српском правописом нико у језичким институцијама не спомиње хоће ли се задржати тај досадашњи по ћирилицу погубан начин решења питања писма српског језика и остати српска оригинална шизофренија у писму, или ће и Срби коначно статус свог писма решити тако како су га сви други у својим језицима решили.
Дакле, српска лингвистика већ деценијама задржава експлицитно записану у свом правопису лаж да „ћирилица није егзистенцијално угрожена“ и да уведено двоазбучје само за Србе у комунизму није штетно за ћирилицу и када је она буквално у стварности у Србији десеткована. Практично, само сваки десети случај садржи у српском језику српско писмо (ћириличко).
Лажи и неуставности у вези са српском ћирилицом држе се све власти у Србији и после разбијања Југославије и СР Југославије па и ова актуелна власт у Србији. Поучена лажима лингвиста, није чудно што лаже и лаичка у вези са српским језиком и писмом актуелна власт о српском писму.

Када је проф. др Срето Танасић, дописни академик АНУРС-а, изабран за председника Одбора за стандардизацију српског језика 2017. године, убрзо је у интервјуу у Политици изјавио да „латиница није српско писмо и не треба да је буде у службеној употреби српског језика“. Лингвиста Танасић није тада рекао нешто што је научној српској лингвистици било апсолутно непознато и ново, али за многе Србе је то било непознато за све време трајања српскохрватског језика после 1954. године. Па чак и за поједине лингвисте и филологе који су знања из лингвистике о српском језику стицали у време српскохрватског језика и комунистичког школства, а, нажалост, то је „новина“ и за многе данашње лингвисте с високим научним звањима чији су ментори били стручњаци у време сербокроатистике која је умногоме настављена у многим елементима и после формалног враћања језику Срба звање „српски“, али се из српске сербокроатистике готово ништа суштински није мењало, као што је, на пример, 1993. године припремљен за штампу нови Правопис српскохрватског језика, те године само преименован у Правопис српскога језика, а да је у њему све остало исто, усклађено у свему суштинском с Новосадским договором о српскохрватском, хрватскосрпском језику из 1954. године. Промењен је, дакле, тада само назив „српскохрватског језика“ у „српски језик“, а све друго, па и решење питања писма, остало је непромењено.
Зато се мора(о) сматрати светлим примером поновљена истина о томе да „латиница није српско писмо“, јер се не може назвати и сматрати „српским писмом“ оно писмо које се Србима насилно намеће све време после Вука, тачније посебно од 1914. године у окупацији Срба и забране ћирилице од тада па све до комунистичке владавине у Југославији и после Југославије у Србији све до данас.
Нажалост, новоизречена (после дужег времена изречена с највишег места у лингвистици) Танасићева истина да Срби имају своје миленијумско ћириличко писмо, да нико није званично никада саставио за замену српског писма никакво друго писмо па ни ово латиничко хрватско писмо које се дуже од сто година насилно намеће Србима ради замене њиховог писма (и то не било каквог, него писма које су и наши и страни стручњаци из много разлога оценили најсавршенијим писмом на свету) – просто као да се угасила јер је други лингвисти нису експлицитно подржали, па Срби и даље користе туђе (хрватско латиничко) писмо као „своје“, и то као „више своје“ од ћириличког које је стварно једино српско писмо које је Вук реформисао за српски језик какав је, у основи, нормиран све до данас, али који се већински у Србији (чак око 90 одсто) пише туђим националним (хрватским националним) писмом, што је последица наметнуте Србима обмане, лажи, незнања и законске неуставности, у чему је уместо природне подређености Уставу извршена надређеност закона Уставу.
Ни слична неуставна неодговорност државне и лингвистичке власти не постоји нигде изван Србије. Зато се наставља замењивање српског писма хрватским писмом у Србији и данас, а то дозвољавају и омогућују два неуставна закона противна Члану 10. Устава Србије и правописно решење питања писма српског језика, какво не познаје и не примењује било који други правопис било ког престижног и познатог језика у Европи и свету. То је Србима донела сербокроатистика која се на Вуковом трагу засновала 1918. године и траје све до данас.

Очигледно је да други лингвисти нису подржали изречену истину Срете Танасића, па Одбор за стандардизацију српског језика ни појединци у њему ни данас се не изјашњавају да ли ће у новом српском правопису остати решење питања писма у двоазбучју и у складу с Новосадским договором и лажју да је „и латиница српско писмо“. Као да ће и даље у вези с писмом српског језика владати научна лаж и велики фалсификат потекао из Покрета за обнову србистике, поименично од њених чланова Р. Маројевића и П. Милосављевића“ да гајица није хрватско писмо него је то „српска латиница“. П. Милосављевић је чак надмашио Р. Маројевића тиме што је дуплирао тај фалсификат доказивањем, противно Вуку, да је ту „српску латиницу“ скрпио не Гај, него Вук, због чега се сигурно морао Вук окренути у гробу, јер је, док је био жив, молио Гаја да ту своју — Гајеву абецеду сам Гај поправи чак у 13 знакова, али су то одбили и Гај и Хрвати све до данас, с изузетком од једног Даничићевог предлога за латиничко слово ђ уместо Гајевог двознака (латиничких слова дј) у време Даничићевог „тајниковања“ у ЈАЗУ, када је под Даничићевим менторством започета израда Рјечника хрватскога или српскога језика. Али ни то није „српско“ у хрватској абецеди, него је чисто хрватско, јер је Даничић то урадио у хрватском лингвистичком тиму за хрватске, а не српске потребе.
То Даничићево предложено слово за хрватску абецеду не може се схватити српским баш као што никоме нормалном не би пало на памет да присваја и сматра „српским“ неки гол који би неки Србин постигао као члан хрватске националне фудбалске селекције.

Није нама, и свима који разумеју зашто само Срби и данас имају проблем са својим писмом у свом језику – чудно зашто се председник Србије у све меша кад у Србији толико лоше раде институције (пример језичких институција и институције законодавства).
Многи приговарају председнику Вучићу што се директно свачим бави – од изградње путева, болница, школа и клозета до закона о употреби српског језика и ћирилице у Србији. Да се у све не меша, питајмо се шта би и како и данас било добро у Србији да он гледа „само своја посла“.
Нажалост, иако понекад, изгледа, и председник мисли да „зна све“, то се чињеницама обије о главу, па не испадне све добро у шта се он (у)меша. Кад смо земља институционално много слаба и мањкава, добро је што се председник меша у изградњу споменутих путева, болница, школа, клозета и сличних незаобилазних потреба, а несрећно је испало што се (у)мешао у сачињавање и усвајање несрећног и апсурдног Закона о употреби српског језика и ћирилице.
Било би најкорисније и најсврсисходније да је Вучић (тамо где је најјачи као стручњак, у праву) рекао јавно само једном (на ТВ Пинку, ТВ Хепију, РТС-у): „У држави Србији мора да се поштује Устав. У том смислу српска језичка наука и правне службе, тј. законодавна власт морају да сачине и усвоје правописно решење питања писма и за српски језик по слову Члана 10. Устава Србије, а да законодавна власт усвоји закон о употреби српског језика и писма како је народ изгласао на референдуму за Устав Србије 2006. године. Поготово се то мора учинити што је та уставна обавеза усклађена с праксом у Европи и целом свету.“
Тада би сигурно законописац и законодавац бар тру пута прочитали цео Члан 10. Устава Србије и не би написали и усвојили закон 2001. године какав не постоји нигде на свету, какав се нигде не може применити јер не садржи ни основну правн(ичк)у примесу јер по том закону, усвојеном у Скупштини Србије 15. септембра 2021. године, немају сви грађани и асоцијације ни иста права ни исте обавезе. У њему: једни морају да српски језик пишу ћирилицом, други не морају, а трећи могу (кроз смањење пореза) да буду новчано награђени само зато што свој језик пишу својим писмом по природној и уставној обавези. Где то још у свету може неко да буде плаћен (награђен) само зато што свој језик не пише туђим, него га пише својим писмом!?
Питамо се како је то правник Вучић, као актуелни председник, својим потписом одобрио такав закон за употребу ако је читао Члан 10. Устава Србије и тај нови закон. Замишљамо једино да председник није стигао да то прочита, јер мора свачим у држави да се бави, јер су институције никакве, па он нема времена ни за спавање, а камоли за читање толиких закона.
С таквим институцијама ми још, зачудо, и добро сви пролазимо, па и српска ћирилица са макар ових последњих десетак процената у коришћењу.
Као језикословац знали смо да од тог закона од 15. септембра 2021. неће бити никакве вајде још пре његовог писања и усвајања када смо чули да је председник, као иницијатор тог закона, на више скупова изјавио: „Спашћемо ћирилицу, иако је и латиница наша.“ Очигледно, и Вучић је кроз своје школовање прихватио ту лаж српске комунистичке власти и српске сербокроатистике да је „и латиница наша“. Сматрамо га виспреним човеком и прилично упућеног у много шта, али нам је баш зато тим упитније и чудније како и он још наседа на ту комунистичку лаж и обману из српске лингвистике – сербокроатистике.
Нисмо од њега очекивали да није прозрео огавну лаж и неких српских филолога и лингвиста и данас да постоји нека латиница која је било када договорно и званично неко сачињавао (комбиновао) за све Србе, кад се то службено и званично никад није догодило. Постојала је за мали део Срба (католика) раније једна врста латинице, али да су ту латиницу Србокатолици заменили хрватском латиницом када су по наредби сви Срби католици уписани у хрватски корпус и од тада се готово нико од бивших Срба католика не изјашњава Србином. Асимилација Срба католика у Хрвате, што милом, а много више силом, учинила је своје и све своје они су однели са собом Хрватима. Хрвати су од Срба католика примили стандардни језик, а латиничко писмо су сачинили за себе у 19. веку и то су њихово писмо стално наметали Србима на све начине па и забранама ћирилице.
Хрвати су дали од себе највећи допринос у прогону ћирилице (заједно са Србима). А то што су до данас (и данас) (у)радили (и још раде) у Србији српски лингвисти својим правописом у заједници с влашћу и неуставним и неприродним односом према српском писму у српском језику – тешко би више и боље против ћирилице урадио и др Анте Павелић са својом својевременом Законском одредбом о забрани ћирилице и Проведбеном наредбом о Законској одредбе о забрани ћирилице (1941-1945).

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: