Лазо М. Костић, српски див из Боке

О Лазу Костићу (1897-1979), српском великану из Кртола, веома се мало зна у српској јавности. Главнина његовог животног дјела настала је у егзилу. Та дјела до недавно су била строго забрањена у нашој земљи. Као и његово име. Ако се и десило да негдје буде поменуто, било је то због незнања, или је бркано са именом познатог књижевника Лазе Костића из Бачке.

Први аутор који се усуди написати нешто о Лазу М. Костићу био је чувени никшићки пјесник Вито Николић који је писао за „Побједу“. Он је једну колумну у „Побједи“ посветио Лазовим тумачењима религије у „Горском вијенцу“. Пред тим тумачењима у чланку стоји: „Др Лазо М. Костић,универзитетски професор права, у својој књизи ‘Из Његошевих дјела’ (Чикаго, 1952) на врло оригиналан начин прилази проблему вјере у Горском вијенцу...“

Лазо Костић је потицао из угледне свештеничке породице у Доњем Грбљу гдје му је службовао отац, поп Марко Костић, 13-ти по реду свештеник из те куће, која је дала још и три монахиње. У једној од кућа Костића радила је најстарија народна школа на српском језику у Боки и Црној Гориј, основана 1776. године. Више од једног вијека држали су је и у њој били учитељи – свештеници из куће Костића.

Лазова мајка Даринка била је ћерка капетана Сава Петковића, поморског капетана дуге пловидбе, познатијег у Јужној Америци него у нашој земљи. Даринка је рођена на броду свога оца и до седме године је пловила са оцем и мајком широм свијета. Још у дјетињству је научила неколико страних језика. По удаји, као попадија, била је главна савјетодавка женама, проводаџија и бабица. Родила је шесторо дјеце: два сина и четири кћери.

Необично је Лазово објашњење националне припадности: „Иако сам рођен и одгојен у Боки, никад се нисам сматрао регионално Бокељем. Бокељи су иначе јако поносни на свој крај, и свуда се означавају као Бокељи. Ја сам се осјећао и признавао као Црногорац, увијек и свагда. При томе је несумњиво било од значаја што водим поријекло од једне гласовите црногорске куће, што сам учио гимназију на Цетињу. А нарочито је разлог био тај што сам са ознаком ‘Црногорац’ хтио да нагласим да сам најчишћи и најнесумњивији Србин. Данас, пак, казати Црногорац значило би рећи несрбин, антисрбин, негатор и мрзитељ Срба. И ја се устручавам и избјегавам ту ријеч – Црногорац. Народност је за мене највећа светиња и значајнија од свега.“

Већ у марту 1915, чим је напунио 18 година, мобилисан је у аустро-угарску војску. Као гимназијалац распоређен је у школу резервних официра и спроведен у Сарајево. Није губио вријеме, паралено са војном школом, завршавао је гимназију.

Већ средином октобра 1918, Лазо се крио по лиштичким шумама као дезертер, јер се са одсуства није вратио у своју војну јединицу. Постепено је формирао наоружану групу коју је назвао „Српска гарда“ по узору на предратну патриотску организацију „Српска народна гарда Котор“. Окупио је мјештане Кртола и Луштице, који су на било који начин избјегли мобилизацију. За само три мјесеца, Српска гарда је нарасла на 160 људи. Они су сатјерали у утврђене фортице сву војску са истурених положаја на подручју Кртола. У тим акцијама су се снадбијевали оружјем, опремом и храном. Тако је резервни фенерик аустро-угарске војске постао командир одметничке Српске гарде у срцу Боке.

После рата, Лазо се уписао на Правни факултет универзитета у Београду. За само двије године завршио је факултет и постављен је за секретара Државне статистике Краљевине СХС. То га је навело да се почне подробније бавити статистиком становништва, односно демографским односима у Краљевини Југославији, нарочито односима Срба и Хрвата.

Други факултет, Економско-социолошке студије, завршио је у Франкфурту на Мајни, гдје је 11. августа 1923. и докторирао. Био је први високи стручњак економско-статистичких наука у Југославији.

Упоредо се бавио и правним наукама. Постепено је обрадио цјелокупно административно право и објавио га у три тома, што су касније постали универзитетски уџбеници. Написао је и уџбеник Уставног права, једини те врсте на просторима читаве Краљевине Југославије.

Између два свјетска рата, Лазо је у Београду два пута биран за декана Економско-комерцијалне високе школе и једанпут за декана Правног факултета. Припадао је врхунској елити Београда.

Није много цијенио кнеза Павла Карађорђевића и његову политику, али га нису одушевљавале ни мартовске демонстрације у Београду. Вјеровао је да Срби имају паметнији излаз из тешке ситуације. То га није спријечило да се јави на мобилизацијски пункт, не чекајући позив. Распоређен је као резервни официр у Крагујевац, гдје је дочекао расуло Краљевске војске.

По капитулацији, вратио се у Београд и био изабран у Комесарску управу Милана Аћимовића. Комесаријат је чинило пет личности из уже Србије, два Црногорца, по један Херцеговац, Личанин и Бокељ (Лазо Костић). Тада се није могло знати да ли ће букнути устанак, шта смјерају Нијемци, а био је на снази њемачко-совјетски пакт. Чим је тај пакт раскинут, Лазо је поднио неопозиву оставку. Колико је Комесаријат ублажио муке народу и колико је учинио за спас избјеглица из Словеније, Босне и Хрватске, које су похрлиле да потраже спас у Србији, тек би требало објективно утврдити и објелоданити.

Милан Недић није имао никакву улогу у стварању Комесаријата, а од када је формирао своју владу, у више махова је нудио Лазу разне функције: министарство, савјетништво, предсједништво Државног савјета итд. Све је то Лазо одлучно одбијао. Од Недића ближи му је био Дража Михајловић, али је одбио и његову понуду 1942. да му се придружи ради израде пројекта новог Устава послератне југословенске владе. Тек кад су му пријатељи сигнализирали да му Гестапо припрема хапшење, побјегао је у шуму, али не да се оружјем бори него да се склони. У Швајцарску је стигао 1. маја 1945, што значи прије завршетка рата, и издржао вишегодишње тешке избјегличке муке.

Остатак живота, од преко три деценије проведене у егзилу, посветио је научној одбрани Српства. Што је све радио за Српство, то је предуга прича за ову прилику, јер би требало барем побројати објављених 80 књига (без 18 предратних) и преко 2.000 студија и полемика у разним публикацијама. Ево само неких наслова:

„О српском карактеру Боке Которске“, „Његош и Црногорци“, „Из српског вјерског живота“, „Идеологија српског национализма“, „Српска историја и српско море“, „Кривошијски устанак 1869. године“, „О српском имену“, „О српском језику“, „Ћирилица и српство“, „О заставама код Срба“, „У одбрану Краљевића Марка“, „Дубровачки језик и дубровачка књижевност““, „Спорни предјели Срба и Хрвата“, „Чија је Босна?“, „Католички Срби“, „Србија или Југославија“, „Вјековна раздвојеност Срба и Хрвата“, „Ко је крив за злочине над Србина у НДХ“, „Истина о хрватској ‘тисућљетној’ државности“, „Хрватска звјерства у последњем рату према изјавама њихових савезника“…

Почетком 1955. године изабран је за редовног члана Америчког статистичког удружења „American Statistical Association“ у Вашингтону (6. D. С. 1108-16. Street HB) као једини из јужнословенских земаља. Од 1960. године био је редовни члан Економског института Универзитета у Чикагу „The Econometric Society He Univesitum“ (Чикаго 37 III).

Када је Лазо емигрирао у Швајцарску, у Београду је оставио жену Зору и кћери Гроздану и Дару (син Марко му је у међувремну умро). Унука му је била (по кћери Гроздани) српска глумица Зорица Шумадинац.

Лазо Костић је умро 17. јануара 1979. у Швајцарској, у којој је и сахрањен у католичком гробљу. Посмртни остаци Лаза Костића су, на иницијативу уже родбине, пренети фебруара 2011. из Цириха у родну Боку.

Извор: Седмица

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: