Лебац 6. октобра

Пише: Никола Маловић

Сторија пред нама ниче јутром 5. октобра 2000. г, када је у све београдске маркете стигао хлеб, бели, али и такозвани народни – црни.

По прејефтиној цијени могла је да се купи на длану тешка, миришљава тамна векна карактеристична по томе што је имала три рупице с горње стране, за разлику од белог хлеба „Сава“, такође укусног, који је имао три велика зареза учињена машинским ножем укосо…

Историјског, ах, Петог октобра 2000. г. народни лебац коштао је… па, данашњих 35 динара, и притом није био пун адитива, а јесте био преукусан.

Лебац је у нашој култури основна намирница али и основна метафора. Присутан је у пословицама које почесто црни лебац поистовјећују са немаштином, када се проси кора леба. За доброг се човјека каже да је добар као леб.

Сви зрели људи знају колико је тешко зарадити свој хлеб илити хљеб, у зноју лица свог, колико је трагично остати без хљеба, што ће рећи без посла, многи знају како је то дијелити хљеб с другима, а тек мали број – како је то јести бијели хљеб у узобиљу или пак тражити леба преко погаче.

Прије тужног краја за сваког од нас који би да се побуни(мо) противу локалне франшизе глобалног поретка, ваља казати да је одувијек био тежак живот у затвору, о лебу и води. Затворски лебац се помиње на свим језицима. Бити на лебу и воду значи робијати.

Пазимо каква је све промишљања имао Предраг Матвејевић у студији „Крух наш“ (ВБЗ, 2009), у којој је изнио и библијска значења – ко тебе каменом, ти њега хљебом, и друге тајне:
„Ученици су препознали ускрслога Криста у Емаусу управо по начину на који су његове руке узимале, држале и ломиле крух.
„У исламу крух није укључен у литургију као у јудаизму или кршћанству.

„Сефарди су свој суботњи крух негдје звали питикас, а негдје хала. Јужни су Славени, њиховом заслугом, преузели једну врсту слаткога круха званог пан ди Спагна и прилагодили је свом изговору: патишпања.
„Мојсије је у Староме Завјету наложио да се уклони сваки траг кваса у спомен на дане кад су Јудејци бјежали пред фараоновом војском те им крух није стигао наквасати…

Осим на Посљедњој вечери и обједу с ученицима у Емаусу, крух се најчешће јавља на свадби у Кани Галилејској, у библијском призору умнажања крухова, у сцени причести апостола, у предочењу Абрахамова гостољубља, у слављу еухаристије…

У Бизанту и у осталим православним земљама питање кваснога или бескваснога круха није се постављало на исти начин као у католичким. У литургији, нафори, причести крух је редовно квасан.
„Најисцрпније дјело које је досад написано о круху носи наслов „Шест тисућа година круха“ (Сецхстаусенд Јахре Брот). Аутор је Хаинрицх Едуар Јацоб, њемачки Жидов. На крају књиге свједочи о свом искуству у Буцхенwалду, гдје је добивао крух од мјешавине крумпира и пиљевине.“

Ова је сторија о хљебу почела приказом народног хлеба, закључно с јутром 5. октобра 2000.
Сутрадан, 6. октобра, првог дана по паду Слободана Милошевића, нове су власти у народни хлеб усуле море адитива и разних нарасталица.

То је био дан када је у Србији умро на длану тежак, неофарбано таман, мирисан као душа, преукусни и прејефтини Народни лебац.

Ево како изгледа каталог назива хлебова који се у Боки Которској на 18-годишњицу 5. октобра могу купити:
Обичан бијели (који се најчешће зове по пекарама), домаћи бијели, ражени, јечмени, кукурузни, интегрални, хељдин, угоститељски (дугачка векна с порцијашким кришкама), потом погача, ружа, сомун, лепиња, чабата, багет, кифла, кифлица, перец, ђеврек, плетеница, кајзерица, онда манастирски, баварски, руски црни, хљеб испод сача, тост-хљеб, двопек…
Џаба.

Народни лебац до 5. октобра био је укуснији од свих ових адитивних и либералних изведеница прописаних за јело.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: