Лебац, љеб и љебарник ти…

Пише: Мишо Вујовић

Готово да нема живог бића, предела, државе, појма или појаве да га нека псовка није закитила. Директно или попут рикошета.
Рикошет је када се тамнопутом грађанину родило риђе дете налик на фра Јозу.
“Свих десеторо је црно ово риђе”, каже збуњено.
“Видиш на пропланку стадо оваца? Све су беле само је једна црна, код тебе је обрнуто, ‘ебо му ти матер”!”, утеши га фра Јозо.
Псовке се крећу од безазлених поштапалица до морбидних увреда.
Негде је толико одомаћена да је нико и не примећује.
Ако није опсовао не рачуна да те је поздравио. И након поздрава ако при растанку не изговори “иди у лепу материну” , као да се нисте срели.
Псује се сочно и широко од мајчине сисе до целе фамилије. И мртве и живе, и чукун бабу, ташту и свастику на југу Србије или оца кроз ђеда до аскурђела у Црној Гори.
“Оца му очињег у врх врха гузице…!”
У Босни су псовке тврђе у Херцеговини мекше, у Мачви отровније, у Западној Србији духовитије, у Шумадији заједљивије, на југу врелије. На северу Војводине хладније са мање емоција.
Многи ће помислити да су народи са ових простора – првенствено Срби без премца у псовању.
Међутим, на првом месту су Енглези за које се процењује да имају преко 7500 псовки, следе Мађари са 5000 док Срби са Немцима деле треће место са 4000 псовки.
Псовке су постале незаобилазне у литератури, филму, позоришту, телевизији као део лингвистичког наслеђа.
Некада су главе летеле ако би намерно или несмотрено увредљива реч из уста испала.
Тетке, ујне, стрине и свастике су омељене и спадају у лајт псовке. А богати смо и са хард псовкама од колевке па до гроба. Све је сортирано као оружје: лако и тешко. Кафанско, улично, вашарско, комшијско, академско.
Обично пичкарање спада у поштапалицу. Ни један народ није опседнут женским полним органом као наш.
“А у фину материну отац каже сину, пуно село девојака а ти нап’о стрину”, пева народно искуство.
Вук Караџић их је сабрао у књизи “Црвен бан”, што показује да су минулих векова укорењене у народном језику. Црвен бан је актуелан, осавремењен и прилагођен новом времену. Странци у Србији најпре њих упамте. Оне им се најлакше лепе за памћење.
Ух лебац ти твој, сунце ти жарко, уста те жвалава, у дупе те алаво…
Наравно ни Бога не запостављамо!? Своју интиму са Богом наши људи манифестују и псовкама. У време комунизма црква, Творац и мантија су представљали идеолошке непријатеље. Опсовати Бога није било грех, али помислити против вође била је тешка јерес и сигуран пут у неки од института за преваспитавање.
Постоје и скупе псовке.
“Ух, ђубре бркато”, брецнуо се генерал Жуков, излазеће из Стаљинових одаја.
Човек из обезбеђења то пренесе Стаљину.
“ Врати те га!”, нареди вођа.
“На кога си мислио када се рекао ђубре бркато?”, упита вођа.
“ На Хитлера”, одговори Жуков.
“А на кога си ти мислио?”, упита Стаљин стражара, који ће исте ноћи нестати из његовог окружења.

За нијансу боље ће проћи славни војсковођа ослободилац Европе од нацизма, кога ће Стањин после рата по казни послати да служи у Одеси.
“ Ех ђубре бркато”

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: