Lebac, ljeb i ljebarnik ti…

Piše: Mišo Vujović

Gotovo da nema živog bića, predela, države, pojma ili pojave da ga neka psovka nije zakitila. Direktno ili poput rikošeta.
Rikošet je kada se tamnoputom građaninu rodilo riđe dete nalik na fra Jozu.
“Svih desetoro je crno ovo riđe”, kaže zbunjeno.
“Vidiš na proplanku stado ovaca? Sve su bele samo je jedna crna, kod tebe je obrnuto, ‘ebo mu ti mater”!”, uteši ga fra Jozo.
Psovke se kreću od bezazlenih poštapalica do morbidnih uvreda.
Negde je toliko odomaćena da je niko i ne primećuje.
Ako nije opsovao ne računa da te je pozdravio. I nakon pozdrava ako pri rastanku ne izgovori “idi u lepu materinu” , kao da se niste sreli.
Psuje se sočno i široko od majčine sise do cele familije. I mrtve i žive, i čukun babu, taštu i svastiku na jugu Srbije ili oca kroz đeda do askurđela u Crnoj Gori.
“Oca mu očinjeg u vrh vrha guzice…!”
U Bosni su psovke tvrđe u Hercegovini mekše, u Mačvi otrovnije, u Zapadnoj Srbiji duhovitije, u Šumadiji zajedljivije, na jugu vrelije. Na severu Vojvodine hladnije sa manje emocija.
Mnogi će pomisliti da su narodi sa ovih prostora – prvenstveno Srbi bez premca u psovanju.
Međutim, na prvom mestu su Englezi za koje se procenjuje da imaju preko 7500 psovki, slede Mađari sa 5000 dok Srbi sa Nemcima dele treće mesto sa 4000 psovki.
Psovke su postale nezaobilazne u literaturi, filmu, pozorištu, televiziji kao deo lingvističkog nasleđa.
Nekada su glave letele ako bi namerno ili nesmotreno uvredljiva reč iz usta ispala.
Tetke, ujne, strine i svastike su omeljene i spadaju u lajt psovke. A bogati smo i sa hard psovkama od kolevke pa do groba. Sve je sortirano kao oružje: lako i teško. Kafansko, ulično, vašarsko, komšijsko, akademsko.
Obično pičkaranje spada u poštapalicu. Ni jedan narod nije opsednut ženskim polnim organom kao naš.
“A u finu materinu otac kaže sinu, puno selo devojaka a ti nap’o strinu”, peva narodno iskustvo.
Vuk Karadžić ih je sabrao u knjizi “Crven ban”, što pokazuje da su minulih vekova ukorenjene u narodnom jeziku. Crven ban je aktuelan, osavremenjen i prilagođen novom vremenu. Stranci u Srbiji najpre njih upamte. One im se najlakše lepe za pamćenje.
Uh lebac ti tvoj, sunce ti žarko, usta te žvalava, u dupe te alavo…
Naravno ni Boga ne zapostavljamo!? Svoju intimu sa Bogom naši ljudi manifestuju i psovkama. U vreme komunizma crkva, Tvorac i mantija su predstavljali ideološke neprijatelje. Opsovati Boga nije bilo greh, ali pomisliti protiv vođe bila je teška jeres i siguran put u neki od instituta za prevaspitavanje.
Postoje i skupe psovke.
“Uh, đubre brkato”, brecnuo se general Žukov, izlazeće iz Staljinovih odaja.
Čovek iz obezbeđenja to prenese Staljinu.
“ Vrati te ga!”, naredi vođa.
“Na koga si mislio kada se rekao đubre brkato?”, upita vođa.
“ Na Hitlera”, odgovori Žukov.
“A na koga si ti mislio?”, upita Staljin stražara, koji će iste noći nestati iz njegovog okruženja.

Za nijansu bolje će proći slavni vojskovođa oslobodilac Evrope od nacizma, koga će Stanjin posle rata po kazni poslati da služi u Odesi.
“ Eh đubre brkato”