Легенда каже да су некада давно земљом ходали усправни људи

Пише: Јово Пејовић

Колико год се трудио да након одласка у политичку пензију не коментаришем црногорску сцену, осим у својим колумнама, то је једноставно неизводљиво у разговорима са грађанима.

Ма гдје да кренем било у продавницу, јутарњу шетњу, славље или саучешће прва реченица са којом се суочавам при сусрету са познаницима или суграђанима гласи „ово не ваља ништа“. И ма колико се трудио да објасним да је оно раније било лошије имам осјећај да наши људи више не желе да гледају уназад већ траже да се ствари брже мијењају на боље.

Вјерујем да наши политичари најбоље знају како грађани размишљају, јер уосталом не би били бирани на високе државне функције, али тешко се може објаснити обичном човјеку како у протекле четири године странке нове већине нијесу пронашле формулу за већи степен међусобног уважавања, већ свако мало свједочимо расколима који завршавају међусобним оптужбама, клеветама и простатлуцима непримјереним људима који обављају тако важне државничке функције.

Чини се да опоравка државе и њених институција, али и друштва као цјелине нема док год главну ријеч буду водиле личности чије дјеловање и вокабулар највише сличности има са уличарским понашањем. Да ли је то одраз моралног суноврата друштва, домаћег васпитања или нечег другог не знам, али се стиче утисак да смо на том питању дотакли дно и да је то главни разлог нашег посрнућа у свим сферама друштва. Дата ријеч, фер плеј и култура дијалога одавно не станују на политичкој сцени Црне Горе, али ни много чега другог потребног да једно друштво буде цивилизовано. Непревазиђени књижевник Меша Селимовић у једном од својих епохалних записа дао је одговор на многа питања, али и казао како треба да функционише свијет.

„Легенда каже да су некада давно земљом ходали усправни људи.“

Прича се да су имали образ и част. Да им је дата ријеч била светиња. Ако је дају никада не дозволе да је не испоштују. Да су се поносили својим дјелима и поштењем стицали своје иметке. Да су се стидјели самог себе, ако нијесу знали да им је комшија гладан. Да срамота није било немати већ не помоћи. Да су били несебични у давању и искрени у говору.

Прича се да су се радовали пуног срца туђем успјеху. Да нијесу очекивали само корист већ обичну топлу људску ријеч. Да диплома није била мјерило вриједности већ властити поступци. Ако су гријешили знали су за извини и покајање. Доказивали су се дјелима, а не празним ријечима. Причају да нијесу имали пуно, али душа им је била пуна…

„Оно што је лоше у човјеку, тешко се мијења. Зато не треба очекивати да неко ко је“ криво насађен“, промијени своје понашање. Но оно што је Црној Гори потребно то су почеци моралног препорода као предуслова за опоравак од свих осталих девијација у друштву.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: