Лелек над Црном Гором

Пише: Емило Лабудовић

У маниру вјековног ритуала, са кукањем, плачем и црнином, Црна Гора је синоћ сахрањена и над њеном најпрестижнијом кућом развијен је црни барјак жалости. Андрија Мандић је изабран за предсједника Скупштине чиме је, рекоше, „забодена четничка кама“ у њено младо демократско, проевропско и пронатовско тијело. Говорници на „сахрани“, „бираним ријечима“ су се, за ко зна колико, опростили од њене перспективе у сваком погледу, а чувена тужбалица, наслоњена на ковчег и не скидајући капу, Андријиним подржаваоцима набројила се све до чукунчукун ђедова.
Наводни наследници антифшистичке идеологије осули су по фашистима из Андријиног табора митраљеску паљбу са Љубиног гроба, заклињући се да, док је њих, четници неће проћи. Кажем „наводни“ јер колико се ја сјећам лекција из тог периода наше историје, партизани су били против Запада, а за Исток и Русију, против капитала, приватне својине, за братство и јединство а не разбратништво, итд, итд. А онај Живковић или није био у школи кад је предавана та лекција или је школу политичког и људског камелеонства учио код велемајстора тог преображаја – свога шефа.
Нико, наравно, не спори право опозиције да критикује и напада власт, па отуда ни Андрија није и не треба да буде заштићен од озбиљне и утемељене критике и оспоравања. Али нико, па ни шеф посланиа ДПС не смије да прибави себи право да лаже. И то да лаже толико и тако да ни самом себи не вјерује. А најцрња лаж је она када се истина извади из контекста и пакује тако да се на крају добије – Франкенштајн.
По принципу старог Метерниховог језуитског правила „дајте ми три реченице било којег писца и послаћу га на вјешала“, лелекачи су покушавали да од Андрије направе погребника Црне Горе, спочитавајући му да то ради по Вучићевом и Путиновом налогу. Да тренутак сахране добије на драматици, шачица Жићових следбеника испред Скупштине „спалила“ је Андрију на ломачи мржње какву „белведерци“ никад кроз историју нијесу изразили према никоме. Поготово не према Пирцију Биролију и његовим „ослободилачким“ фалангама. А онда је Андрија фашиста а „белведерци“ су антифашисти. Такво лудило и одсуство елементарне памети, изгледа, могуће је само у Црној Гори.

Али, није им замјерити, на сахранама се од велике туге и жалости и ум помути.
У љубави и пилитици је, кажу, све дозвољено! У мржњи и антиполитици – још и више. А тек у дубокој жалости за изгубљеним фотељама, „Абу Даби“ доларским инјекцијама становима, апанажама, итд. ова граница између ума и безумља се често изгуби и дно дна постаје једина мјера. Али, ипак, постоји линија, не толико политичка колико људска, преко које се, чак и у жару најљуће битке, не смије. И не толико због противника и његовог дигнитета колико због онога што се у обичном народу карактерише као „лични образ“! Ту линију поготово не би смјели да пређу, или да падну испод ње, они који себе сматрају интелектуалцима. Оно што је долично сеоским алапачама, недолично је људима академског нивоа, макар и на сопствену штету.
Оног Јефта не познајем лично, али о њему као љекару чуо сам све најбоље. Упознао сам му својевремено и дио породице и њене људске квалитете сачувао је у најљепшим успоменама. Зато се стално питам кад ће се Јефто коначно дозвати себи и закључити да га његова професионална мисија, брига о највећем богаству народа – здрављу, просто приморава да се, макар повремено, призове и присјети да је – интелектуалац. А то звање је за три копља изнад звања посланика и партијског послушника. Јер, функције су од данас до сјутра, али образ је за вазда. Образ, Јефто, образ изнад свега!!!
Гледам јутрос – Црна Гора је тамо гдје је и била. Андријин избор јој није наудио ни колико гама зраци сабласним невенима, а лелек и нарицање са синоћне сахране прохујао је са вихором. Од свега су остале оне коротне траке на опозиционим микрофонима да свједоче о дубини зла у које нас, лажима и клеветама, кукњавом и нарицањем, покушавају гурнути. А у средини колика је и каква Црна Гора, у којој, кад миш кихне, све мачке одговоре „наздравље“, све се и те како зна и види, свачија сјенка и свачија стопа у нашим „сњеговима“ кроз вријеме. Па и о учинку лелекача и тужбалица док су кормиларили „сахрањеном“.
И нико, укључујући и ове ДПС јуноше који покушавају да створе димну завјесу и прикрију (зло)дјела својих ментора и претходника, ако и умакне руци закона, неће умаћи суду историје.
И да макар мало олакшам муке и бригу лелекачима Жилу, Јефту, Андрији (оном њиховом) и тужбалици са капицом, обавјештавам их да ни као Србин ни као члан Нове, ни најмање нијесам забринут нити се осјећам изданим Андријиним потписом на споразум и избором за предсједника Скупштине. Напротив, први пут се у ових тридесет година, колико сам са њиме и хиљадама Срба, дијелио статус странца у рођеној кући, осјећам својим на своме. Ни за мрвицу више, а ни мање, од претходно поменуте „четворке“. Часна пионирска, што би рекла „капица“!
А Јефто може слободно да се опусти и посвети пацијентима јер од мог добра ни њему ни било коме у Црној Гори неће бити лоше. Или, што је говорила моја покојна мајка, „Бог му дао и од мога здравља“! Амин!!!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: