Лењин у позоришту, Миго у Лењинграду

У најцрњим данима Црне Горе (позивам се на необориви факат и модерну Историју коју сви, на овај или онај начин дијелимо можда и не знајући то, неко свјесно, неко, опет, механички), кад се много шта доводи у питање, не само политички дискурс и његов лимит (моћ), већ и институција каква је Мајка, Миго, ипак, довитљив какав јесте, смогне снаге да се нашали, и тако ту негдје скоро, бавећи се питањем и проблематиком позоришта, објашњава како их не мора бити баш на сваком ћошку, кад их већ нема ни у Лењинграду, што би их, који курац, било у Подгорици, граду који се, између осталог, може још подичити и једним градским (приватизованим од стране једне неиживљене милфаче) позориштем, резервисаним искључиво за ДПС „елиту“.

Немој тако, па Тарзан је сто и један пут у градском позоришту испоштовао играње Дон Жуана, тај коме је по неправди промакло да се зове Ромео. Миго, озбиљан и у свему одмјерен (нарочито у акробатским изјавама), више преферира Расина; напросто, лежи му она хладна страна у трагедији која огољује све људско и ништавно у нама.

Не без дебелог разлога, постмодерни теоретичари једне реалности у егзилу, позориште читају и тумаче као потоњи израз политике. Јесте, у првим редовима, данас – позориште је политичко! Преко њега се пласира (и дасака које живот значе), резервни, политички програм; „наше“ градско позориште, и представе које се ондје играју, најбоље говоре да ова теорија не типује на саблазан и шок, којег, уистину, треба раз-шокирати. Оно што ме тјеши јесте управо чињеница да Владу (то покретно позориште), у четвртак, од стране Мајки, очекује позориште измјештено на улицу, дакле, једно надасве анганжовано позориште у коме сви играмо, чак и она „елита“ која би за себе увијек хтјела да је у публици. – Овај пут, поштовани публикуме, управо ти играш!

Да не дужим: Миго је, заиста, позоришни лик! Дозволите да га зачас упоредим са Бекетовим маестралним Срећком. Срећко је, зар не, нешто више од лика, а код набораног Ирца лика и нема, то су увијек неке трагикомичне петљаније, у којима дијалози прште од бесмисла, од егзистенцијалне тјескобе, и море без краја – (да се и ја представим као мала памет кад је ријеч о великим, како би критичари нагласили, универзалним темама, итд.)

Али, ако је Миго исто што и Срећко, ко је онда Поцо?! Питање јесте: ко је Поцо у ДПС-у? Сигурно да није Тарзан, а још мање Шкреља… Тешко да би се и приближно могло одредити ко је Естрагон, ко Владимир, а ко Дечко. Како било, као трагикомична „партија“, ДПС се представља у једном чину, у Бебиној драми Минут-два.

Минут-два можеш да испратиш и без тона, опет ништа нећеш пропустити, као што код поменутог Ирца имаш Комад без речи. Капираш, ради се о чистом апсурду! Грци су објаснили да, позориште не имитира живот, него да, напослетку, живот постане сјенка позоришта. Тако ти испада да Миго у неку руку није градоначелник Подгорице већ Љењинграда. Страшно, па ко би се ту снашао осим Мига.

Док се већина (праштај, ал’ апсурдна каква јесте) мучи како у животу докучити смисао, стварност, разлог, Миго се уживљава у улогу градоначелника Париз Сен Жермена, који још по потреби, не мари, може бити и први човјек Љењинграда, града који није имао ту потребу на сваком ћошку посадити по једно позориште, будући да га игра и представља Славољуб Срећко Стијеповић.

(У међувремену, ко је за име свега, стварни градоначелник Подгорице, града са цензурисаним позориштем!)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: