Лептири са лепим главама

Пише: Свештеник Гојко Перовић  

Лептири са лепим главама
Лептири са лепим главама
Не могу да живе у стискама
Већ у пољу међу травама
И на цвећу међу лискама

Лептири са лепим крилима
Не могу да лете ноћима
Већ у боји сунчаног ћилима
И у башти међу воћима

Лептири са лепим шарама
Не могу да живе у собама
Већ са нежним бубамарама
У цветним гардеробама

Лептири са лепим ћудима
Лете ваздушним пругама
Са неким лаким тугама
У својим ситним грудима

Дође ми, неки дан, у руке, ова готово заборављена пјесма Љубивоја Ршумовића о љепоти која се не може свезати нити ограничити ничим земаљским. Лаким језиком дјечије пјесмице, као да се игра, као да нас забавља… Љубивоје прави Ршум у нашим срцима, подсјећајући нас на то да истинска љепота за којом чезнемо, и којој се дивимо, не може да стане у наше земаљске „собе“ и „стиске“, она не подноси тмину „ноћи“, већ неким „ваздушним пругама“, у „пољима“ и „баштама воћним“ измиче нашем дохвату, остаје чежња и неостварена жеља, због које често патимо, а без ње, опет, не можемо.

Просто сам запањен дубином ових стихова, које сам током цијелог дјетињства носио у памети као површни опис природних љепота, написан да би се дјетету што напосредније приближило његово окружење, – и ништа више од тога! А сад видим да није тако. То видим послије толико библијских поука о љепоти Небеског царства која је недостижна нашим чулима, послије Његошевог пјевања, у коме неки неспретно читају платонистичко презрење материје, а ја бих рекао само вјешто а болно (једном ријечју – трагично), приказивање наше немоћи да својим ријечима, и сопственим поимањем, искажемо жудњу за Оностраним, оним Најљепшим и Највећим.

Његош каже: „Човјеку   је срећа непозната“! Па наставља: „Права срећа за којом вјечно трага, он јој не зна мјере, ни границе“. Још додаје за човјека: „ Што се више к врху славе пење, – то је већи среће непријатељ“!

Другим ријечима, исти ловћенски мудрац поручује: „Наша земља, мати милиона, сина једног не мож, вјенчат срећом“. На мјестима гдје се Његошу приписује неопрезни упад у платонизам ( а прије ће бити да такви тумачи неопрезно и брзоплето тумаче Његоша ), митрополит Петар Други пјева:

„Све што блатној земљи принадлежи, то о небу поњатија нема,
духовни је живот на небеси, материје – у царству гњилости“.

Ова мука, боље рећи – ово распеће на ком се налази свака словесна људска душа, проузрокована је жудњом за вјечном и правом љепотом, за вјечном и правом срећом, а ту и такву жудњу, људско биће често покушава напојити на плитким мјестима овоземаљског бивствовања. Зато умјетник запажа да оно што је истински лијепо, оно што стварно вриједи, носи у себи један жиг неприступачности.

Можда баш зато Његошев најхрабрији лик, неустрашиви Вук Мандушић, осјењен непролазном љепотом, на земаљском лицу младе Црногорке, панично и у страху бунца: „Ал је ђаво, али су мађије, ал је нешто горе од обоје“! Све оно што је земаљско, не може нас истински задовољити, нити нам може угасити ту исконску жеђ. Господ Исус Христос каже Самарјанки, да од земаљске воде – људи сваки пут поново ожедне, и немогуће је бити сит и задовољан, ако се човјек само њоме поји.

Зато су настали и ови Његошеви стихови:

„Нема дана који ми желимо, нит блаженства за којим чезнемо.
Ко ће вјетар луди зауздати? Ко л, пучини забранит кипјети?
Ко л границу жељи назначити?“

И управо зато, они лептири, тако отмени и тако надземаљски у својој љепоти, и у својим узвишеним лијепим ћудима,  са свим својим неизрециво лијепим шарама и крилима, ипак, „лете са лаким тугама“ у својим малим, ситним грудима.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: