Лесковачка Бока

Пише: Никола Маловић

 Бока значи уста, с времена на вријеме ваља поновити. Тема овог путописа чија се радња у Београду и Лесковцу дешава у другој половини маја, биће ракија, геополитика, лесковачки роштиљ, кад и прича о сликару који једе пресну храну, свакодневно тренира карате, и има море Боке Которске на врху четкице.

Када сам у фебруару гостовао на једној београдској телевизији, домаћица ми је била Лесковчанка, којој сам казао како никад нисам био на Роштиљијади, јер та пучка и густозна фешта увијек пада у добa када су Приморци упослени као мрави. Домаћица ме, гле, уз осмијех посавјетовала да никад не одем на Лесковачку роштиљијаду, на што сам упитно уздигао обрве. Казала је да тих дана има понајмање лесковачког роштиља, јер са скарама и рецептурама за ћевапе и пљескавице дођу на манифестацију одасвуд, не само мештри из града. У Лесковац, казала је, треба ићи било када – мимо Роштиљијаде. Одлучио сам да је послушам…

Ова сторија почиње у недељу, 15. маја, када сам се са супругом отиснуо на пут преко Херцеговине и Босне, јер је туда Херцегновљанину ближе, до 550 километара удаљеног Београда. Код Достане, моје креманске дилерке клековаче, купио сам ракију за таста, боме и за себе, те након 11 сати вожње, с малим скретањем за Тополу – српску Тоскану – паркирао ауто у Јеврејској. Ту смо наздрављали разним ситним и крупним успјесима који су се у фамилији догодили од прошлог сусрета, како је и ред, и договорили да следећег дана пођемо у Дом војске Србије, на РакијаАрт – изложбу осликаних ракијских буради.

Занимљиво: од 12 селектованих сликара, све познатих имена, шесторица су бурад осликала морским мотивима. То ме као Приморца зачудило и порадовало. Храст је као суд за ракију продужио себи живот, баш као што је и шљива наставила свој вијек у ракији.

Са социологом Илијом Маловићем, највећим срспким познаваоцем ракије, аутором „Ракије“, габаритне фотомонографије од капиталног значаја (Младинска књига), нашао сам се у Нушићевој, да се рођачки изљубимо, и попијемо чашу вина, будући да ракију пијем само на црвено слово. Што мислиш, Илија, питао сам га, да ли је могуће да за Печат поразговарамо на тему рата и ракије? Илија је климнуо главом, као власник спознаје да је ракија у сваком рату конвертибилна валута.

Признао сам Маловићу, аутору интервјуа за каталог, да од свих сликара са изложбе, највише препознајем потезе Зорана Круља, на што је Илија рекао: – Одлично! – јер је у галерији „Сингидунум“ била у току изложба Круљевих слика. Добио сам од Илије умјетников број и невјероватнију информацију приде – да умјетник, гле, живи у Лесковцу.

Понекад се у животу мотиви уклопе као прсти обје шаке кад их на то потакне велика каква емоција. Случајност је друго име за провиденцу.

Срео сам се са једним од моја три београдска издавача који је преда мном издао наредбу да треће издање „Боке Которске и Србије“ оде у штампу, кад и роман „Галеб који се смеје“ у преводу на кинески. Прославили смо вином, не ракијом, јер је био дан обичан.

Када сам изашао из галерије „Сингидунум“, гдје ми је галеристкиња казала како ваља знати да је Зоран Круљ аскета, нисам био при себи. Тај је сликар прелио Боку Которску у Кнез Михаилову улицу. Напунио је галерију заливскоплавом бојом и сва је дешавања онеобичио на начин на који то чини Војо Станић, медитерански сликар из Херцег Новог, али као омаж – скоро па 100 година старом црногорском сликару са бокељском адресеом.

Гостовао сам на популарној интернетској телевизији и добио 40 хиљада прегледа за седам дана. Причао сам да ако Москва не буде поражена, Запад неће моћи да поентира швабовским ресетима. Да се на наше очи наставља нови Велики рат зачет 1999, те да је битка метафизичнија него икад. На питање водитеља Росандића ко су заправо ти људи из сјенке који наше животе невидљивим нитима потежу чак и против природних савезника, рекао сам да је презимена немогуће знати, јер нису то само пословични Рокефелерови и Ротшилди, али ако би однекуд требало да се опара глобалистички џемпер, ваљало би нит извадити из Виндзора. Ево и тема о којима нисам причао, иако су ми стално на уму:

Свејетска закулиса више не крије своје планове, те – пажљивом слушаоцу, више неголи гледаоцу – открива да је сљубљена са врагом. Ако смо до 1999. и имали каквих илузија, сада су разбијене: закулиса ужива у мучењу планете Земље, у убијању и стерилизацији глобалне популације. Ја не стојим на брду са кога се види боље, већ живим на обали мора, па не могу да знам гдје је била патријархова памет да ономад пољуби руку ватиканском архијеретику, нити знам зашто су сви епископи СПЦ ћутањем које је било знак одобравања потврдили да се Македонској православној цркви призна аутокефалност. Да ли је Амфилофије – сахрањен са властитом иконом као светац – направио инфрастуктуру за аутокефалију коју ће признати прво Фанар па СПЦ, или обратно? Зашто се наша црква упорно не оглашава у вези са душепогубним плановима Људи из Давоса? Зашто се на наше очи не усправља та једина кичма коју српски народ има? Конектовање човјека са машином значи гашење homo sapiensa као врсте. Сем балканских НАТО-муслимана, муслимани широм свијета виде шејтанско лице Западног свијета, и не кидишу на Русију. Једина европска земља у којој се отворено може дати подршка руској прилици да интервенише против пројектованог глобалног конц-логора и пакла на земљи је Србија, али шта ће Вучић у Давосу? Тамо је зато што мора. Међу читаоцима сигурно има оних који су га видјели по повратку у Београд. Биће да је изгледао као особа која је управо примила инфузију отрова.

Сто смо година супруга и ја планирали да на три дана одемо у Лесковац. Дуже од тога били смо само јуна 2016, по мом повратку из Хиландара (супруга ме као Пенелопа чекала у Уранополису), када смо четири дана уживали у љепотама полуострва Ситонија. Човјек сам који не зна што је то 7, 10 или 15 дана одмора. С друге пак стране, потрудио сам се да живот претворим у одмор, што може бити тема неког другог огледа, при чему ваља казати већ сада како се живот као одмор добија радом у коме човјек све вријеме ужива. Рад као игра треба да буде тежња сваког младог човјека који будућем себи жели добро.

Смјестили смо се у апартману у подножју брда Хисар. И као туристи кренули у први обилазак града, у суботу, 21. маја, на дан када је обновљена несрпска а официјелна Црна Гора узела да слави дан независности, самосталности, суверености и чега све већ упразно не. Нисмо планирали да утекнемо од фестивала шовинизма кога су „честиткама“ зачинили и поједини политички Срби, но се тако, што би рекао народ, потрефило.

У Туристичкој организацији, око 13.00, пред затварање, стигли смо да ипак добијемо брошуре и карту града, те да купимо 5-6 магнета, како је већ ред. На питање гдје ће он да љетује, висок и лијеп момак из лесковачке Туристичке организације казао је да иде на Тајланд. Супруга и ја смо се погледали. Ако је рад уживање, није ли онда све игра…

У Народном музеју кустоскиња Марина нам је опричала лесковачке вјекове с таквом посвећеношћу да сам затражио да је похвалим пред директором. Желим да вјерујем како ће јој то помоћи да добије заслужено стално упослење.

С обзиром да је из неких разлога на тај дан било немогуће наступити пред лесковачком публиком као писац, супруга и ја смо, смјештени у центру, отпјешачили до првог лесковачког ресторана.

На крају, успели смо се на брдо Хисар, и одатле гледали како румено сунце залази за хоризонт. Почела је да пристиже омладина жељна љубави, па смо се макли, да младости учинимо мјеста. Потом смо на тераси с погледом на Хисар пили вино, јер је било обично слово.

Другог дана поранивши и фотографишући све виле успут, отишли смо на литургију у цркву Оџаклију. Много свијета. Служба по старом обреду, с молитвом за оглашене, са затварањем двери и навлачењем завјесе. Гледао сам у човјека који се тик до мене мало-мало сагињао, и са којега су капале сузе на под. Био је ту и раздрагани аутистични дјечак од 10-11 љета. Двије трећине жена имале су мараме. Народ побожан, добар и уљудан. Из цркве смо отишли поносни, с вјером у свој народ, да би се у порти ми упознали, по договору, с далеким рођаком, презимењаком Душаном, с којим сам да ли петнаест, да ли већ двадесет година у СМС контакту сваке године када се ваља ускликнути Христос се роди!, или Христос воскресе!

Душан ми је открио како је његов стриц пројектовао зграду лесковачког Народног музеја, те како су многи босански Маловићи, потекли из истог нам села Дужи, код Шавника, пострадали у Јасеновцу. То нисам знао. Па сам старијим члановима обалне породице пренио, да сви запамте.

На пијаци је моја супруга пазарила такође сувенир, лесковачке паприке туцане љуте, кад и слатке. Увече смо гуштали Лесковачко светло, врло укусно пиво. Дописивао сам се с домаћином, чија нас је мајка дочекала у суботу. Јављао се преко Вајбера из Египта, гдје је био са дјевојком. Стекао сам утисак, а можда гријешим, да је тако далеко пошао да одалечењем од родне географије природним путем добије дијете. Ваља имати на уму да су сви апартмани у улици Бранислава Нушића били пуни час парова, час жена – које су у чувеној клиници покушавали да зачну наставак.

У Боку смо се вратили у уторак 24. маја, на црвено слово, након 15 сати путовања, током којих смо се начекали због многих радова на путевима, али и због шпартања по дивним и плодним селима јужне Србије.

У Новом Пазару посјетили смо цркву Светих апостола Петра и Павла из 8. вијека, ако не и старију, у којој је по православном обреду крштен Стефан Немања. Црква је нестварна колико је древна, с карактеристичним, великим и нахереним крстовима у порти. На питање зашто ова православна светиња нема иконостас, о. Томислав је рекао да су га порушили Турци. Супруга и ја смо се погледали, не као стручњаци за канон, али као вјерујући, који знају да неке ствари треба да остану невидљиве оку. Колико година иза Турака треба да прође да бисмо као народ кренули трећим путем? Ни на Запад, ни на Исток. Него као домаћини који тумачећи је, живе од своје Богом благословене њиве.

(Извор: Печат)

Три лесковачка ресторана за три дана

Човјеку коме Велики пост постане ужанца, не догоди се једном да сања како интензивно мрси. Будући да смо о лесковачком роштиљу маштали 100 година, супруга и ја одлучили смо да након овлашне интернетске претраге и иза неколико препорука, током три дана дамо шансу трима ресторанима до којих је лако доћи пјешке.

Прије све гастрономске критике ваља казати како смо ми унапријед, и то бланко, дали Лесковцу три Мишленове звијезде, у шали каже ли се, јер три Мишленове звијезде добијају они ресторани до којих се путовање планира.

Двије пак звијезде добијају ресторани у које ваља свратити кад си на путу, а једну добијају ресторани који су изврсни у својој категорији.

Ми смо, дакле, због ресторана и лесковачког бренда, планирали пут који је цијену јефтиног лесковачког роштиља узнио у небеса. Пазимо…

У суботу нас је у познатом лесковачком ресторану дочекао Неша, верзија Пикца из Вратиће се роде, неодјевен као конобар, али љубазан од почетка до конца, у баштици оивиченој саксијама с процвјеталим мушкатлама. Два пута по десет ћевапа са прилозима од помфтира, лука и печене љуте папричице, стигли су у очекиваном времену, кад и топле, дивне, хрскаве двије лешиње. Укус за 5.

У недељу смо, 22. маја, на такође 4-5 минута хода од апартмана у улици Бранислава Нушића (ово је трећи пут да се у тексту помиње Нушићева), отишли до чувеног ресторана на чијој нас је нимало уређеној тераси дочекао конобар Бата одјевен ипак као конобар. Да није било црвено слово, и да нисмо наручили двије шљиве, пиво, десет ћевапа, шљескавицу и домаћу кобасицу са прилозима, те салату од љуте печене папричице, не бисмо лако премостили чекање на други по реду лесковачки објед. У полупразној кафани чекали смо преко сваке мјере. Али је јело било укусно, с лепињама не тако лијепим као претходног дана. Увијек бисмо појели само једну, а другу пререзали ножем, напунили обично преосталим ћевапима, и понијели на терасу с погледом на Хисар да је – унутар приче о томе у које ћемо прво море посла уронити по повратку на море – загуштали, подијељену супружански, на пола.

У понедељак, 23. маја, отишли смо до познатог и препоручиваног ресторана који, авај, није имао башту. Океј, нагледали смо се на каналу 24Кitchen многих мјеста које нису презенце, али нуде ванредну храну, те смо по препоруци сликара Круља, осим 10 ћевапа, наручили и по два лесковачка уштипка (месо као за ћевапе али са мрвом сира и зачинима), домаћу кобасицу, печене љуте папричице и помфрит. Млађани конобар Јован заборавио је да донесе прилог, па смо га чекали док се роштиљ скоро па охладио. И Јован је, као и друга два конобара добио бакшиш јер смо у Лесковац дошли у доброј намјери, добро расположени. Друкчије не ваља путовати, или што каже она пјесма: Ако неког боли глава, није триба доћи на море.

Сврха: У праву су сви који спекулишу да је у Нишу роштиљ бољи него у Лесковцу, као можда и они који се куну да је у Београду роштиљ бољи него у Лесковцу и Нишу заједно. Има у томе смисла. Ресторатер с надимком Буре, о коме се прича у лесковачком Народном музеју, и чији се лик види на увећаној фотографији, имао је кафане и у Лесковцу и у Нишу.

За разлику од Лесковца који је град лијеп, али географски и економски скрајнут, Београд је пригрлио најбоље људе с југа који ем знају да распале ватру под скаром, ем знају да изговоре глас тч – што је, шала каже, иницијална квалификација да се човјек успјешно почне бавити роштиљем!

Не именујући три ресторана за три лесковачка дана, свима сам им на Фејсбуку дао петице.

Да нуде и укус упакован у услугу и амбијент, можда не би у прво вријеме могли да подигну цијене, али би тиме себи дали на озбиљности, кад им дође гост са стране. У свијету који планира путовање да би у одређеној географији загуштао јело потекло баш из тог округа – сигурно постоји гастро-критичар који може да прослави неке од добро вођених ресторана. Провинцији је остало да одустане од одмахивања руком. Сви треба да се трудимо, чак и док гледамо да све иде у три лијепе.

Јер, ко не постане бољи, постаће гори.

У атељеу Зорана Круља

На договорени је сусрет у центар Лесковца Зоран Круљ (1957) дошао на бициклу. Препознали смо га по фотографији са плаката за изложбу у београдској галерији „Сингидунум“. Није прошло ни три кварта од уре, већ смо били у атељеу сликара рођеног у Подгорици, који од дјетињства добар комад године проводи у Херцег Новом. Он је једини човјек који у подне и у поноћ може да закуца на врата обалног сликара Воја Станића. Он је једини човјек коме је Станићева пок. супруга, знана као першона која нерадо или пак изузетно поклања Станића, поклонила Станићево платно.

Зоран Круљ је, стекао сам утисак, најбољи сликарски пријатељ најпознатијег црногорског сликара. Вријеме није текло док је Круљ, уз осмијех, тумачио Станића, сликара који није вјерник тумачења властитих платана.

У атељеу Зорана Круља, у кући пуној слика, надисали смо се терпентина, до мјере да нам је и графика „Рибар“ с умјетниковим потписом и посветом, мирисала на њ.

Занимљицви су били одговори на питања како неко ко је рођени Подгоричанин, лесковачки зет, признат од цеховског Београда, може да слика Боку кад је од ње физички одвојен током већег дијела године? Човјек се у младости форматира, казао је Круљ, а ја сам се форматирао и у Херцег Новом, стога је немогуће да било када сметнем са ума све заливске боје и све симболе. Под симболима Круљ, дакако, није мислио на историјске или политичке, већ на географско-менталитетске, на поморце, на галебове, на ртове, на острва, на метафизику Приморца који није уједно и поморац, али је од врсте стално загледане у море. По томе смо слични, помислио сам, Круљ и ја.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: