Лет изнад кукавичијег гнијезда

Пише: Емило Лабудовић 

Култни филм Милоша Формана који је донио свјетску славу и редитељу и глумачкој постави (маестрални Џек Николсон), снимљен у аутентичном амбијенту америчке болнице за ментално обољеле, одавно је само легенда и један од десет најбољих икад снимљених филмова.

Његове снажне поруке о судбинама људи са маргине друштва, њиховим проблемима да схвате свијет и да он њих прихвати, равне су уџбеничким и енциклопедијским дефиницијама и објашњењима необјашњивих и науци још увијек до краја неразјашњених тајни људског мозга.
Од појављивања овог филма,који је први указао на нехумани однос и друштва и медицине према психијатријским болесницима, прошло је скоро 48 година. У међувремену, број оних који имају проблеме, како са собом тако и са окружењем, драстично је порастао и све више расте. Свијет је лудница отвореног типа, дефиниција је стања савремене људске цивилизације.
Плима те пошасти, све је очигледније, запљуснула је и обале Црне Горе и број оних којима је стручна помоћ неопходна да се нађу и да се снађу расте геометријском прогресијом. Али, за разлику од свијета, па и окружења, који се овом налету одупиру савременим психијатријским установама и научним методама, Црна Гора своје „лудило“ још увијек држи и покушава да лијечи у бившим коњушницама Краља Николе, са бројем психијатара недовољним и за једно овеће одјељење. Нова клиника за психијатрију је и даље је у плановима, а нови психијатри и психолози на евиденцији незапослених.

Лудило, кад је појединачно, још увијек је могуће како тако контролисати и лијечити, али оно се временом отима контроли и постаје – колективно. И самим тим – малигно и друштвено опасно. Јер, кад је барут близу, ни шибица није далеко. Такве појаве смо свједоци ових дана на улицама и у медијима Црне Горе гдје се, срећом невелика, група случајева за хоспитализацију отела контроли и покушава да паралише Црну Гору.
Мотивисани разлозима који су прије за психијатријски кауч него за озбиљно политичко промишљање, који могу да дођу само из дубоко поремећеног и обољелог ума, ова групица покушава да уцијени државу и заустави једну, у суштини бенигну, друштвену операцију – попис. Потпомогнути кукавичким кефтањем бивших властодржаца (јавио се чак и онај политички рахметли Диноша), који, поиздаље, доливају уље на већ давно прокључалу чорбу нашег државног лудила, ови „спасиоци“ Црне Горе већ данима блокирају путеве, уцјењују и пријете да ће, уколико се попис не одложи на онолико колико то процијене Жиле, Јефто, „капица“, итд, они показати шта могу.
Да није шта јесте, све би било на нивоу оног вица када су чланови једне партијске органиације, 1968. године, ултимативно затражили да се Руси повуку из Чехословачке и запријетили да ће у противном – одржати нови састанак. И не би онај ушати и она певаљка државне химне завриједили ни ретка да нијесу слика болести једног дијела црногорског друштва, обољелог од параноје српско – руске авети која само што није утрла Црну Гору. Она шачица из „кукавичјег гнијезда“ која маше транспарентима и пријети да ће, уколико им се не удовољи захтјевима… свашта нешто, само је психијатријски отпадак политичког и лешинарског отпада који никако да се помири са чињеницом да је – историјска прошлост. Били, и никад више. И може сер Жиле да се…е до миле воље, пријети и покушава да уцјењује, њихово профилисање Црне Горе по свим параметрима, које нас је довело на ниво средњеафричке државе, већ је прошлост, три године далека.

Али није толико до ових ДПС млатикура и њихових „истурених одјељења“, зрелих за хитну хоспитализацију, колико је до ових нових, побједника, који никако да се снађу и крену енергичније новим државним курсом. А док се они збрајају и разбрајају, ови који су већ давно скинути, што са бројног стања државоуправитеља, што са памети, барјаче Црном Гором и покушавају да уцијене државу. Нешто слично партији покера у којој онај са најслабијим картама подизањем улога покушава да уплаши и натјера саиграче да одустану од „руке“ која је у току.
Питање одржавања пописа је, хтјела то да призна новоочекивана влада или не, први тест њене озбиљности и државничке одговорности. Падну ли пред благоглагољивим и празнозборим Жићом, чупавим Ферхатом, улицканим бранитељем права без правде, Радуловићем, пред оним са ушима којима би могао да полети и оном певаљком химне по потреби, никад више неће моћи да поврате ни ауторитет ни повјерење. Па нека се саберу.
А држава која, умјесто да лијечи политичке, а богме и личне, шиофренике, клечи и узмиче пред њима и сама је сазрела за озбиљан психијатријски третман.
Ј…ем ти државу која себе нема!!!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: