Лице издаје… (Србин до истека гаранције, или рока употребе?!)

Пише: Михаило Меденица

Издаја заиста увек има лице пријатеља, и ово пишем у једу, помало сломљен што је још једно од тих лица постало гримаса у измаглици…

Годинама смо се борили за оно у шта смо веровали да је вредно сваке жртве, док јутрос није назвао и усред разговора, онако претрчао, како ће зарад “мира у глави” мало одморити од “србовања”, што и мени препоручује.

Каза, парафразрам, да су и много паметнији од нас, много јачи, многи са којима смо друговали…решили да мало одморе од Косова и Метохије, прича о српском страдању и свему сличном, па није лоше да се мало заћути док ово зло време не прође…

Само сам прекиуо везу, без речи, није ни покушао поново да назове, јасно му је било да не треба…

Па, мајку му, која је то граница до које нам ваља ићи, и шта кад пређемо преко ње?!

Шта је уопште то “србовање”?!

Некакав послић на одређено време који ће те препоручити као квалитетну и квалификовану пизду за неко бедно ухлебљење Србина покајаника и ћутолога?!

Хоби који ћеш баталити кад ти досади, па ћеш прећи на сакупљање салвета, магнетића за фрижидер и метлаље срче душе, части, поноса и образа?!

Чему уопште та наказна одредница: “србовање”?!

Шта значи?!

Србин до истека гаранције, ил рока употребе?!

Србин на огласу, па ако се јави ко с бољом понудом- могућа доквалификација..?

Како ће то “зло време” проћи ако се замаскирамо у њега и глумимо жбун који се ту тек задесио да га запишавају, но не мари док год нас “зло време” не препозна?

Јел уопште вереме зло или и реме чека да прође зло у нама па у том надгорњавању заправо прође живот?!

Вазда сам био мишљења да нема злих дана већ нам је за кукавичлук и зло у нама лакше упрти прстом у време неголи ставити на на срце и чело!

Ако се о гробове саплићемо нису криви гробови већ тај пут на којем ломимо ноге али нема везе, и пузећи се крећемо…

Па, и у ланцима се може корак- два, а јел то ход..?

Да не говоримо, не памтимо, не пишемо о страдању рода свог страдања ће нестати?

Смех јесте лек, баш као што је и плач понекад!

Ваља нам се исплакати да бисмо се могли смејати, побогу!

Ваља нам знати о прекланим вратовима како би подигли главе, а не да би се скотрљале с рамена…

Земљом бесно газимо јер не знамо колико је крви рода нашег упила у се.

Кад будемо знали, кад будемо славили колико је гробна толико ћемо славити колико је плодна!

Огњишта и црквишта нису места затравених сећања но прагови нових домова!

Коме је то мит нека ми каже шта му је и каква збиља?!

Нека ми објасни ту нову и модерну Србију која ће трајати довека а не радити док јој трају батерије..?

О чему да говоримо ако о Косову и Метохији заћутимо?!

Чиме и како да говоримо?!

Ако нам је заветна светиња терет шта су нам онда крила?!

Ништа мени није прече од будуности мојих кћери, али какво им добро желим ако их Косовом и Метохијом не благословим?!

Шта друго да им оставим кад је све што имам оно што ми је дато јутрењем на пању уз скуте Велике Хоче?!

Објасните ми ви уморни од “србовања” шта је то будућност, да ако схватим?!

Можете срицати о њој данима а ја ћу вам је у трену показати с оних стена више Светих Архангела.

Како уопште знате да је будућност то у шта идете?!

То је тек нови дан, али то није будућност…

Да некуд стигнете од некуд морате поћи, а док свака шуша полази за себе верјући да је њој дато да упрти путеве стизаћемо само траг залуталих скитница…

Ма, хајде да сви одморимо од СРПСТВА, па кад предахнемо да видимо куд то оде човека а где остадосмо сенке..?

Ма, јашта, ваља нам починути од рода свог, може дрво и без корена, али у трупце…

Издаја заста има лице пријатеља!

Куд смо кренули немојмо се зачудити када пред огледалом угледамо лице најподлије издаје…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: