Лицемјери, гдје сте, да сте…

Пише: Емило Лабудовић

Ернест Хемингвеј је једном реко да „човјеку треба око двије године да научи да говори и око педесет година да научи да ћути“. Безброј пута сам себи обећавао да ћу га послушати када је ријеч о овој другој граници, али неки ђаво не да, па не да. Јер, није лако оћутати кад се лицемјерје и подаништво покушавају „продати“ као принцип и умотати у сјајни станиол демократије. Није, па да то и три Хемингвеја (којег, иначе, изузетно цијеним) савјетују. Јер, ево два дана узалуд прелиставам новине и сајтове не бих ли наишао, ако не на енергичан протест, а оно макар на подсјећање да званичници Црне Горе немају шта да траже на обиљежавању значајних датума страних држава. Али, чега нема – нема. Чак и они најосионији и најгласнији заговорници ове „забране“ ућутали су се као дијете кад се унереди, па ни мукает. Она Горјанц – Прелевић, па Далиборка, па Милка, па Вијести, Побједу и да не помињем… ни гласа, ни јава. А да је било – било је.

Потпредсједник Владе Црне Горе, Ник Ђељошај, нешто у њено а више у своје име, присуствовао је прослави Дана независности оне скаламерије коју у свијету узалуд покушавају представити као нормалну државу, празнику тзв. Косова и Метохије. Присуствовао, братски се изгрлио са сестром Вљосом, братом Куртијем и осталим приштинским куртама и муртама. Као политиколог међународног усмјерења, у неким нормалним околностим, сам себи бих замјерио на негативном односу према овом нормалном дипломатском чину. Али…

Кад Ник оде код Куртија то се за ове овдашње домопазитеље сматра нормалним, али кад и ако Андрија Мандић или Милан Кнежевић само мину Пријепоље е то је не само сигнал за узбуну већ свеопште кокодакање над угроженошћу црногорске незаисности и проевропског пута. Јер, некако испада, и не да се другачије закључити, да је тамо некакво Косово пријатељска држава а да је Србија, чије је то Косово, по свим важећим међународним нормама, саставни и неотуђиви дио, непријатељска земља и општа опасност за Црну Гору. Да је наречени Ник брат братски, а да су Андрија и Милан дин душмани своје државе, извршиоци страних интереса и истурено одјељење „малигног руско – српског утицаја“!!!

Знам да је све ово залудња прича и сипање соли у море, да је Хемингвеј дубоко у праву, али ћутање овдашњих измећара и лицемјера, замаскираних у наводне НВО и партије које су ту негдје око цензуса, тешко је одћутати. Не због тога што ће ове ријечи било шта промијенити већ да човјек, ако већ не може да спаси и опере црн образ Црне Горе, макар спаси своју душу. А вријеме је мајсторско решето. То би најбоље требало да знају потомци и подржавоци оних који су оне године онако здушно и срдачно дочекали Пирција Биролија на Цетињу.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: