Лично: Неизговорени изговори

Пише: Емило Лабудовић

Тешко је бити човјек.

Претешко је бреме људскости које треба носити дан и ноћ, кроз бонаце и невере живота, путевима и странпутицама, па многи повију леђа и савију кичму. Лакше је, кажу, бити јунак и херој јер за то је потребно само мало лудости и одважности у једном тренутку док је за звање човјека, онаквог каквог га је дефинисао Горки, тога потребно у свим тренуцима, код свих изазова и пред свим проблемима. Историја је, међутим, немилосрдна и крајње ригорозна. На њеним страницама и у њеним хроникама има мјеста само за егземпларе са дна или са врха људског стабла у једном времену. Обични људи, они далеко од свјетала друштвене позорнице, они прави подвижници у вјечитој борби са животом, масе добрих, поштених и преданих само су потрошна роба у ропотарници живота. Памте се и пишу само хероји и кукавице, ослободиоци и издајници, џелати и жртве, војсковође и шпијуни: све између је – између.

Тешко је бити човјек.

И не исплати се увијек, боље речено: ријетко кад. Мада на скали моралног заузима сам врх, на скали профаног се таква одредница најчешће сврстава међу будале, губитнике, лузере… На много већој цијени су они који су се „снашли“, искористили прилику, „уновчили“ знање и звање, прегазили поток искушења, зајахали на нечију грбачу, испливали и попели се на врх. Тешко је бити, а још теже остати, човјек јер за такву одлуку постоји само један „изговор“ – не мора се, али је морално!!! Тај „изговор“ се не изговара, не телали се, њиме се не маше, поводом њега се не сазивају прес – конференције, њиме се не пуне ступци новина. Он се једноставно подразумијева. Изговора за оно друго има сијасет. И они се баш због тога морају „изговарати“, истицати, објашњаати, умотавати у што свјетлија паковања, бојити што ружичастијим бојама. Ти изговори којима се правда раскорак између људског и моралног, и оног другог, профаног и корисног, дубока и мрачна провалија између два свијета, управо због те дубине и тог мрака морају бити што гласнији, колосалнији. Баш зато што су им поводи често лукративни и ниски, морају бити правдани разлозима високих циљева, дубоких спознаја, нових сазнања која „отварају нове очи“, итд, итд…

Тешко је бити и остати човјек јер су изазови бројни и свакодневни. Том ђавољем искушавању мора се одупирати свуда и на сваком кораку. Оно друго је много лакше. Само је потребно да човјек нађе изговор у себи (понуда је заиста као „шведски сто“) а за јавну презентацију унутрашњих побуда прилика је и више него довољно. Оно људско се ћути и трпи – јер тако мора; оно друго се гласно говори, објашњава, завлачи за Голеш планину и увија у трице и кучине – јер тако треба. И тако, они први су увијени тишином, анонимношћу, масом… они други су јавни, именовани и под рефлектирима. Први често не одлучују ни о чему до само о својој части и образу,  они други су често тас који вагу било које врсте претежу на другу, углавном криву и до тада губитничку, страну. Оно прво је често прескупо јер нема цијену, оно друго је, и кад је најскупље – јефтино, јер има цијену.

Тешко је бити човјек јер се то често не види. Ваљда зато што је очекивано и подразумијевано стање, губи се у мноштву, остаје у сјенци, непрепознато и непризнато и од најближих. Оно друго је често пред камерама, уз фанфаре и барјаке. Цијена првог је несамјерљива, цијена другог се креће од половине резервоара горива, „Волијевог“ танког сендвича и лименке „никшићког“ пива па до шестоцифрених износа у „еврићима“, скупих станова, јефтиних кредита, „лези лебе да те једем“ послова, функције, службеног аутомобила или амбасадорске дестинације. Краће речено: оно прво нема, ово друго има безброј цијена али на крају се увијек испостави да је – у бесцијење.

Тешко је али је часно бити човјек. Не плаћа се, не признаје се, не исплати се, али има једну ненадокнадиву вриједност: мирно се спава, усправно хода, гледа се напријед и не скреће поглед ни пред киме.Оно друго је, на први поглед, лакше, под условом да је унутрашњи изговор довољан да умири савјест. Мада је, савјест у овом другом случају често у дефициту и надомјешта се суфицитом привилегија.

Тешко је бити човјек, али „то тако гордо звучи“!

Тешко је бити човјек, лакше је бити Сеферовић!

Прочитајте ЈОШ:

„Не стајем. Трчим право на Павелића. Дођем на два-три метра и пуцам. Једном. Други пут!“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: