Лидија

Главни циљ разбијања Југославије је био да се изазове економско пропадање и духовно раскорјењивање у Србији и Црној Гори да би Европска унија и САД увеле код нас поданичку власт преко које би се, кроз наводне реформе и евроунијаћење, уз уцјене, било да је ријеч о Космету, о економској политици и развоју земље или о нашем систему вриједности и идентитетским особеностима, опљачкали наши природни ресурси, а људски ресурси свели на колонијално понижавање да наш инжењер ради у својој земљи за стране компаније за шестину плате свог колеге у тзв. „међународној заједници”.

Прогласивши националистима и недемократама бранитеље националних интереса, наше историје и културе, наших природних богатстава, Брисел и Вашингтон су инсталирали у Србији и Црној Гори најгору власт у нашој историји која није ни тежила да створи хумани амбијент за достојанствен живот својих грађана, јер су страни ментори уложили стотине милиона долара да нам наметну најгоре међу нама који су спремни на све зарад себе: на издају, криминал, на добијање Нобелове награде за мир и промјену свијести, на евроатлантске интеграције и цензуру медија, на пребијање и убијање новинара.

Зато су напади на новинаре у Црној Гори и Србији чести, с тешким последицама, па и смртоносни. А Вашингтон и Брисел подржавају на власти оне који нијесу у стању да ријеше ниједан случај, јер би свака озбиљна истрага и до њих дошла. Или је полиција неспособна и криминализована или је политичка елита таква. Полиција можда јесте, а можда и није таква, али политичка елита јесте таква, јер то једино може објаснити „неспособност” полиције да ријеши бројна мафијашка и политичка убиства, да ухвати разне Шариће, да пронађе убице Славка Ћурувије и Душка Јовановића. Ова два убиства новинара су организована тако да је јасно да то нијесу учиниле класичне криминалне организације. За тако нешто су способни само државни органи или њихови дјелови, по налогу политичког врха или без тог налога, као отргнути и неконтролисани дијелови. У овом другом случају режим је крив зато што нема контролу над својим службама. Ангажовање криминалаца не треба да збуњује, јер све државне безбједности свијета користе криминалце за своје послове, а потом их награђују за то или их елиминишу, као непожељне свЈедоке, приписујући им почињена злодјела чиме се случајеви приказују као ријешени, а прави налогодавци остају нетакнути.

У Србији се политичка „елита” мијења само у персоналном смислу, али пошто је газда увијек исти, суштинских промјена нема. Моји хапсе твоје, па послије, када дођу на власт друга имена, твоји хапсе моје, а пуштају на слободу своје. Србија је у међувремну пристигла Црну Гору на диктаторском нивоу, јер сада и она има господара: Господар Вучка. Но црногорски Господар је још недостижан за српског, као носилац титуле барона Милхаузена, јер је превазишао и правог барона Минхаузена. Господар Вучко је тек стасао, па ће му требати још времена за ту титулу, али је већ показао да напредује и на том плану.

Напад на Лидију Никчевић је производ амбијента који су створили наши господари. Иако су „инспектори на лицу мјеста искључили могућност разбојништва”, Управа полиције је одмах саопштила да је то „кривично дјело разбојништва”.

Међутим, истрага је у току, ништа није украдено, па ко је тај Шерлок Холмс из УП који већ зна зашто је Лидија нападнута, иако не зна пи ко ју је напао? Зашто се искључује политички мотив? Нападач тако неће бити ухваћен, па ће бити још пребијања новинара, уз подршку Брисела и Вашингтона режиму који то омогућава.

И дај Боже да се све заврши само на пребијању.

Објављено у дневном листу „Дан“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: