Линч

Пише: Емило Лабудовић

Ко је у животу погледао макар три „каубојца“ („шпагети“ или холивудске продукције, свеједно) био је у прилици да се упозна са једним специфичним „америчким“ системом извршења правде – линчом. По дефиницији, „линч је јавно погубљење од стране за то неовлашћених особа и без одговарајуће правне основе“! У пракси је то изгледало овако: поднапита руља (пићем је чашчавао онај којем је било стало да „окривљени“ којем је тек требало доказати кривицу, или је био незгидан свједок, буде што прије погубљен и ућуткан), узимала је правду у своје руке и „кривцу“, без суда и пороте, „пресуђивала“, углавном вјешањем. Мало или нимало било је чувара закона спремних и способних да се одупру руљи чија је „храброст, осим вискијем, била подупирана анонимношћу и сјенкама мрака.

Линч као средство извршења „правде“ Америка је одавно избацила из употребе у домаћем законодавству. Али га је, преобликованог и софистицираног, преселила у своју спољну политику гдје, задржавши улогу онога који чашћава виски, извршитеље, напаљену и полупијану руљу налазила у домаћем политичком полуотпаду, огрнутом НВО и опозиционим шињелима. Довољно је само да плате „туру“ и упру прстом у или непожељног појединца или владу у некој непокорној земљи па да се острашћени, жестином коју никад нијесу демонстрирали према непријатељу, лате куке и мотике и насрну, спремни да буду тужилац, порота, судија и џелат.

Овај, углавном српски, простор свједочио је, и још увијек свједочи, том америчком (у Бриселу, Берлину и Лондону преписаном) моделу обликовања међународног поретка. Још од Слободана Милошевића, па данас преко Александра Вучића, Милорада Додика, Андрије Мандића, а сјутра до било којег појединца који није спреман да сагне главу а натрћи дупе, траје американизација међународне правде и њено утјеривање свуда гдје „амери“ имају неки интерес. Довољно је само да на тај простор баце оглодану кост па да за то увијек спремна и бјеснилом заражена руља подтрпезних кучки зарежи и залаје, и чопором крене на обиљеженог. Можда ово поређење дјелује претјерано, али рационалан човјек који „свјетоназор“ гради на сопственој памети никад неће на тај начин реаговати на ничији миг. Осим, наравно, у ситуацији кад је страни плаћеник и, као што је говорила Голда Меир, „издајник до седмог кољена“!

Јуче је, не могу рећи руља, мада… у Котору спалила лутку са ликом Андрије Мандића. За сада само лутку, мада би многи међу онима који су алакали и телалили за процесијом радије њега живога предали огњу. Јер, у том свијету, да се не лажемо, још увијек тиња дух Инквизиције гдје је довољно гдје само дошапнути да дотични општи са Сотонаилом, како је моја баба називала Ђавола, па да плане ватра насред трга. А Мандић не само „општи“ већ и отворено и благонаклоно сарађује са два, америчко – бриселском руком показана и проказана, највећа Ђавола овога времена: Србијом и Русијом. А полупијаној руљи која дан – ноћ бесплатно лоче јефтин виски довољно је само дошапнути па да се лати огња и конопца и приреди оргијање. Или да блокира путеве, мостове, раскрснице, установе и да шета „до Баната из ината“.

А да апсурд (или мимикрија) буде већи, руља која суди, вјеша и пали на улици наводно се брине и захтијева да институције раде свој посао. Али тек онда кад они „одраде своје“. И ломача за Андрију је само „заспанка за војнике“ у чијем се диму крије жеља оних који би да Црну Гору довијека држе зауздану амерчким уздама и жестоко шибану бриселским бичем све док се, као крепана рага, не довуче у европску шталу. Андрија, Александар, Виктор Орбан, Роберт Фицо и Путин су „кривци“ без доказане кривице (осим ако се у њу не рачуна право на сопствени став и усправан ход) и једини начин да се уклоне и тако европско двориште поравна „по амерички“ и затрави „по енглески“, је да се, на овај или онај, или на било какав, начин линчују.

Анрдија ми је на ломачи изгледао „леп ки уписан“ и у свему ми је личио на Ђордана Бруна који је надживио сопствено спаљивање и заувијек оставио неизбрисив печат срама на Католичкок цркви. И горио ми је некако лијепо, буктињом слободе и свејтлом које је раздањивало катакомбе вјечног которског мрака. Штета, заста штета за онако лијепи карневал којем чак ни оне прелијепе мажоретке не помогоше да досегне висину своје маскоте. Чак ни онда кад бјеше у пепео сажезена

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: