Лисичја шапа (Српска бајка)

Пише: Небојша Јеврић

Укротитељ паукова живео је на острву усред мочваре. Његов дворац чували су велики црни паукови, који су свуда по мочвари разапињали мреже. У те мреже упадали су вилини коњици, патуљци, бубамаре. Дешавало се да у замке црних паукова упадну и сове и чапље. Чак ни оне нису се могле ослободити лепљивих нити. Ако би и покушале, заплитале су се све више и безнадежније. Из дворца од паучине сваке ноћи допирали су крици, хуктање сова, плач. И сви су се плашили да пролазе ноћу поред мочваре.

Сваке јесени пауци су прелазили мочвару и улазили у село. Бирали би најдужу јесењу ноћ, пуну магле и кише, да из села отму дечака или девојчицу и приморају их да буду по-служитељи на двору Укротитеља паукова. Своју жртву, умотану у црне лепљиве мреже од паучине, котрљали би кроз мочвару према острву.

Полуудављене и престрашене, доводили су своје жртве у дворац Укротитеља паукова, направљен од паучине. Ту на двору, окружена црним пауковима, деца су морала да раде најгоре послове, а за храну би добијала само корице сувог хлеба и воду – да се не би угоји-ла, да не би порасла, да се нити паучине на којима се љуљао сабласни дворац не би поки-дале од њихове тежине.

А поред мочваре, у колиби од прућа, живела је малена Иконија, с оцем и мајком. Отац је био војник, по читав дан је чистио оружје и спремао се за рат.

Одлазио би потом на војну, из које се дуго не би јављао. Мајка је била увек забринута и врло ретко се смејала. Иконија је била сасвим мала девојчица и личила је на маслачак. Играла се у оградици са главом па-јаца којем је неко одгризао нос. И увек се смејала.

Опет је био почео један рат и Иконијин отац је кренуо на пут.

На растанку је својој кћери поклонио лисичју шапу. Била је то шапа лисице која је упала у замку његовог оца, ловца, пре много година. Не желећи да сачека ловце, лисица је одгри-зла сопствену шапу и побегла.

– Ко ту шапу држи у руци, никад страх осетити неће – рекао јој је отац полазећи у рат.

Мајка је опет била забринута и опет гледала у звезде, покушавајући да открије кад ће се отац из рата вратити. У целом селу били су остали само жене и деца. Сви мушкарци бејаху отишли у бој.

А онда, једне од оних дугих јесењих ноћи, кишних и магловитих, када црни паукови из-лазе из мочваре у потрази за новом жртвом, сви су се затворили у куће, замандалили врата, забравили капке на прозорима. У селу се чуло само преплашено завијање паса.

Један за другим из мочваре су кренули велики црни паукови. Кад су стигли до колибе у којој је живела малена Иконија, попели су се на кров и спустили кроз димњак у собу. Де-војчица је спавала, главе наслоњене на пајаца којем је неко одгризао нос. Испрскали су је чаробном течношћу од мандрагоре, којом пауци омамљују своје жртве. Онда су је, умотану лепљивим нитима паучине, омамљену мандрагором, котрљали кроз мочвару према дворцу Укротитеља паукова.

Прво што је девојчица угледала када је отворила очи, било је страшно лице Укротитеља паукова. Покривено крљушћу, перјем, длаком, на средини је имало кљун којим је кидао ме-со са лешина што су пливале по смрдљивим водама мочваре.

Када је схватила где се налази, малена Иконија се уплашила. Али, онда се сетила лисич-је шапе коју јој је отац поклонио пре одласка у рат и коју је отад увек са собом носила. Сти-снула је лисичију шапу, без страха стала пред Укротитеља паукова и рекла му:

– Моћни господару мочваре, ветрова и таме, велики Укротитељу паукова, допусти ми да се, пре него што постанем један од твојих послужитеља, окупам.

Носећи ме кроз мочвару твоје верне слуге, велики црни паукови, сву су ме упрљали.

Никада се нико није на тај начин обратио Укротитељу паукова, па се он, збуњен, загле-дао у храбру девојчицу.

– Окупај се, окупај се! – закрештао је потом и одјурио кроз дворац.

Малена Иконија само је то чекала! Већ је имала план како да се избави из дворца Укро-титеља паукова.

Чим је ушла у каду, направљену од оклопа корњаче, мала Иконија извадила је своју уко-сницу, савила је у круг, начинила у води густу сапуницу и почела да прави балончиће. По-што су зидови били од паучине, балончићи се нису могли распрснути.

А Иконија их је правила, правила, све док њима није испунила цео дворац. И толики балончићи су најзад цео дворац подигли у ваздух, заједно с Иконијом и уплашеним Укротитељем паукова. Не схватајући шта се догађа, ни да му његови паукови више не могу помоћи, Укротитељ пауко-ва узалудно је крештао.

А онда је дунуо ветар и понео дворац према селу.

Када су били баш изнад села, Иконија је почела да укосницом буши балончиће од сапу-нице. Дворац се, заједно са Укротитељем паукова и малом Иконијом, лагано спустио на сеоски трг.

Војници се тога јутра бејаху вратили из рата. У Иконијиној кући владала је велика жа-лост. Отац је са сељанима већ био почео да гради сплавове, спремајући се да нападне дво-рац Укротитеља паукова.

Када се дворац спустио на трг, војници су прискочили, Укротитеља пукова убили, а ма-лу Иконију и осталу децу ослободили. Дворац од паучине су спалили.

Када је потрчала оцу и мајци у загрљај, није било срећнијег детета од мале Иконије.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: