Лист ,,Дубровник“ 1902: Отуђили нас од нашег славног српског поријекла и унијели раздор међу браћом
Бацање чамаца дубровачког гимнастичког друштва Душан Силни у море од стране франковачке руље, јула 1914!
Политички лист ,,Дубровник“ није презао од истицања чињенице да је Дубровачка жупанија била српска земља коју су њени житељи – поријеклом Срби православне вјере, примили од српских владара, као и да су у раном средњем вијеку по оснивању Дубровачке републике били приморани да се одрекну православља и свог српског поријекла, што представља, како је писао лист на почетку 20. вијека, прву фазу ,,раздора међу једнокрвном браћом“.
Лист који је излазио у Дубровнику у периоду од 1892. до 1914. и од 1937. до 1941. године, у свом годишњаку из 1902. истиче да су најстарије цркве на овом подручју биле православне јер је цјелокупно становништво било православно, као и да се користило искључиво ћирилично писмо, а да су православни Срби у раном средњем вијеку били приморани да се одрекну своје православне вјере и приме католицизам.
То је, посебно се наглашава у листу из 1902. године, непорецива истина коју су истицали сами Дубровчани тог периода.
“…Ако то не би била каква црквица источног обредам јер су и Жупљани, како и остали становници некадашњег Захумља и Травуније, били православни и служили се ћириличним писмом, исто онако као Истријанци и Далматинци глаголскијем. Тек онда кад над Жупом завлада Дубровачка република, Жупљани бијају покатоличени, а то не из вјерске несношљивости, већ што је тако захтјевало устројство и положај оне мале републике. Ово је непорецива истина коју сами оновремени Дубровчани исповиједају“, пише у дубровачком листу.
Становници овог поднебља су се почели одрицати свог српског језика, не називајући га више ,,српским“, већ ,,нашим“, а то је, како је ,,Дубровник“ нагласио, имало искључиво политичку позадину.
Лист наводи да је најгоре што су се Дубровчани у том периоду почели издајнички понашати према својој српској браћи и то назвао првом фазом ,,однарођења“ од свог српског бића.
,,Од тог часа и ако бијаху сачували још које народно обиљежје, ипак су свој властити језик мало по мало почели називати ,,нашки“ умјесто ,,српски“, а то је пак потицало из чисто политичких обзира… Што је најгоре јесте то да су од оног доба Жупљани и остали наши сељаци почели презирати браћу своју и подругљивим их именом називати. Ово доба сачињава прву фазу однарођења…“, стоји у дубровачком годишњаку.
Друга фаза отуђења Дубровчана од свог српског поријекла огледа се, како је писао овај лист, у отимању и уништењу поноса и сваке успомене на славну српску прошлост и српско поријекло дубровачких сељака.
“...А друга се појавила тек за нашијех дана кад познати фактори прионуше из петнијех жила да потпуно отргну и униште у нашему сељаку сваки народни понос и сваку успомену своје славне прошлости“, истицао је ,,Дубровник“ 1902. године и додао да је дубровачким сељацима наметнута нова, умишљена и неприродна народност, са циљем да сије раздор и мржњу међу једнокрвним – српским народом.
“…Чијем се сије раздор и мржња између једнокрвне браће, а да би за што? За пуки фанатизам с једне руке, а с друге опет за незасите интересе трећијех“, закључује се у старом дубровачком листу.
Прочитајте још:
Бокешки Срби католици књазу Николи: Доброћани срцем вапе – нека се понови српска слава!
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Za trenutno stanje u Dubroivniku najvise je odgovoran Milo Djukanovic. Ali, i ovo ce zlo proci, Dubroivnik je bio o opet ce biti srpski biser Jadrana.
Istorijska istina je da su Srbi i Hrvati zaista braća i da su bratski živjeli do XX vijeka. I razgraničenje dva naroda je obavljeno bratski na Duvanjskom saboru. Granica je bila ušće rijeke Cetine, Neretva sa svim pritokama je srpska, Vrbas sa pritokama je hrvatski, Bosna sa pritokama je srpska, komletan Srem je bio dio bugarskog carstva, a Slavonija hrvatska. Sadašnje županije Dubrovačko-neretvanska i Vukovarsko-srijemska su na srpskom istorijskom i državnom prostoru. Ferhat paša bratanić Mehmed paše Sokolovića je osvojio za potrebe Osmanlija Banja Luku koja je do tada bila u nadležnosti Zagrebačke biskupije i Hrvatske i naselio okolne prostore srpskim življem iz Hercegovine, Raške i Makedonije. Kongregacija za propagandu vjere je za potrebe Vatikana prevela Srbe katolike u Hrvate na svim prostorima gdje je to bilo moguće u Lici, Dalmaciji, Dubrovačkoj republici, Slavoniji, Boki, središnjoj Bosni i zapadnoj Hercegovini.
Pa onda i Dubrovnik i danas srpski, što je problem? Ne znam zašto smo napadali te divne Srbe?
Milo je obecavao Srbiju do Neretve, vodio vojsku na Dubrovnik a 30 godina kasnije, Dubrovnik je ustaski grad a Milo najveci srpski neprijatelj. Ali, ko zna sta sutra nosi, a kamoli za 30 godina. Jedino znam Mila ceka sud istorije, niko nije pobjegao od tog suda, pa nece ni on.
Ovaj portal za cilj ima da izazove napetosti do netrpeljivosti u nasem narodu. Vi samo delite narod. Iznesete par cinjnica i par podataka, bacite medju narod zeljan istine i pravde, bas kao kada se medju gladne baci kriska hleba i imate zustre nego zucne rasprave. Potpomognute sa nekoliko botova i zaradili ste platu.Istina ce izaci na videlo.
Istina uvek boli vas ustase,balije i bivse srbe!
Kakav crni dubrovnik.Nama se to sad desava.Zivimo u pocetku konvertiranja dje jos izgleda trapavo, smijesno i nemoguće.
Pa se smijemo dpsovcima sto prepravljaju spomen ploce svojim djedovima ili braci na slavama kad se ubjedjuju ko je ko.
Ево једне позамашне књиге за све Монтепркно фашисте о Дубровачкој књижевности од великог Србина, а католичког попа Ивана Стојановића, коју је издао (1900.) прије ових новинских списа Дубровачког листа:
https://upload.wikimedia.org/wikisource/sr/0/05/%D0%98%D0%B2%D0%B0%D0%BD_%D0%A1%D1%82%D0%BE%D1%98%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-_%D0%94%D1%83%D0%B1%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%B0_%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82.pdf
Nemam mi sta da osudjujemo hrvate. Oni su sve katolike u iliriku pretvorili u hrvate kao sto smo mi sve pravoslavce u srbe, i to je to.
Tako to funkcionise.
Ima tamo neki ustasa u hrvatskoj koji se zove Danijel Srb.
Samo prezime mu govori sta je poreklom, ali kakve to ima veze.
Uostalom, ako cemo po bibliji svi imamo isto poreklo od nojevih sinova.
Sto se tice tih hrvata, nije to uopste toliko pogan narod koliko mi to predstavljamo, nego je sirotinja.
Bednici kao i mi, i zato nas zapadnjaci u okrecu u sukobe. Guglajte malo da vidite koliko se ta hrvatska sirotinja mesa sa drgom isrotinjom. Na Novom Zelandu cete naci neke tarrro hrvate, koji su u stvari maori (polinezani) koji imaju hrvatske korene, jer anglosaksonci u 19 veku nisu hteli da se mesaju sa maorima a hrvatski gastarbajteri jesu. Ili na primer lider eskima i indijanaca na aljasci je neka indijanka sa hrvatskom prezimenom, identican slucaj. Isto u Cileu. Dakle beda o sirotinja koju zapad manipulise, vec vidjeno milion puta.
Много какиш Зоране, о теми о којој једва да знаш нешто!
Dubrovačka nošnja je izvorna Hercegovačka Nošnja
Oćete li ovo ponovo da oslobadjate Dubrovnik pa propremate teren
Zovite obavezno Emila da vam pomogne
Lojavi ne sluzi se srpskim imenom.
PERO IZRODE PRODATE VJERE!
Ovi Nikola Zec je ,poput grbaljskijeh đetića, potomak isluženih robova sa rimskih i venecijanskih galija.
Govore o tome i ne- srpska prezimena po cijelon Grblju, kojih i nema drugdjegod, o fizionomijama arabskim i maorskim , posebno u donjem Grblju, da i ne zborimo, niko se ne podvrgava DNK analizi i antropološkim premjeravanjima, i dalje se kopulira u
brlogu nametnutog svetosavlja u primitivnom
sojluku, mahom nesoja i nikogovića !
Nik Rabit je od halapljivijeh ….klačina dveznadarskih, koji vjerovatno nije čita’ Hiva Gundilića i cuja za
Cvijetu Zuzorić u medievalnom Dubrovniku!
Blago tebi Balšiću. Takav um, a još i kraljevskog roda.
Što ćeš, kriju onaj nalaz uspravno zakopanih robova sa vezanim rukama.
To su „otvorili“ kada su kopali temelje, brzo zatrpali i prešli na drugu lokaciju – sve u Grblju !
Nikola Zec , potomak holandskih zečeva sa malijem ušima, ovo ne zna, jer
nije dovoljno duboko kopao po arhivama!
Slučajno sam bio na li u mjesta i vidio skelete robova in situ sa vezanim rukama, okovima.
Ovo se krije, i to je skrivena istorija Grbljana, navodnijeg Hrebeljanovića.
Balsicu, Balša III je ostavio Zetu tastamentom srpskom Despotu Stefanu Lazarevića sinu Cara Lazara, koji je vladao Zetom.
A sto se tice lista Dubrovnik valda su oni 1902 znali šta pišu bolje o tom vremenu nego ovi današnji komentatori kao Balšic.
Mijenjaj ti prezime ,ali se nemozes ti promijeniti ,nekad si Tripo nekad Balsic sjutra neki Konte
uvjek nova licnost ,vazno da ti je posao castan,a to je najvaznije,sve za Montegro a Motegroo za vrecu soli,znamo se ,samo ti nastavi to ti je i djed radio,sto se toga tice kuca se dobro naslijedila.Kise i spjuna nikad dosta?
Е браћо драга није ВАТИКАН,иза Ватикана стоје ционисти.ВАТИКАН је само инструмент за испуњење жидохазарског покоља човечанства.Слабо учите !
Sendvič i 5€ dnevno od DPSa, to je tvoja cijena.
Sta uradi prokleti vatikan. Nadam se da ce potonuti u duboku provaliju
Да би се разумио вјерска историја Дубровника, треба познавати боље историју. Али чак и да је Дубровник био већински српски град, он је у исто вријеме римокатолички. Шта неком Србину из Берана или Крагујевца значи црква светог Влаха, самостан Мале Браће, да ли је у стању да истински разумије дјела Ива Ћипика или Ива Војновића? Мени као православцу су по свему блиски Грузијци са којима ми је заједничка једино православна вјера. Јер, кад смо обједињени вјером обједињени смо и духом. Христос је међу нама. Шта је између нас и Дубровника? Духовна провалија која се не може прећи, колико год неки то покушавали.
Пре икаквог увода, само ћу ти овде извући цитате шта су црквена лица наше СПЦ говорила о католичким Србима, да бих указао колико погрешан поглед имаш на ту тему.
Владика Николај Велимировић: „Познато је да су Дубровчани Срби католичке вере, но изгледа да баш та разноликост у вери под притиском једнаке судбине јаче и силније спаја и везује Србе у Приморју. Има Срба католика и у Херцег Новоме, али њихово је родољубље изврсно и ненадмашно.“
Мислим да је ово и више него довољно што је овиме наша црква управо осудила то што си истакао овде. Али да се не зауставимо на томе:
„Из дубине душе проклињем онога, који је први изрекао вулгарну паролу: „Нема крста без три прста““
Мислим да не треба да спомињем још једног владику, Саву Петровића, који је веома добро духовно разумео Дубровчане, па их називао јединим слободним Србима и хвалио што нису заборавили ко су и свој језик. А да не спомињем реченицу „Брат је био ма које вјере био“ која сведочи да та „духовна“ провалија коју истичеш није духовна, него провалија незнања које је последица тога што у прошлости нисмо хтели да „нервирамо“ ове и оне ако узмемо да се бавимо историјом. Ипак, немој погрешно да ме схватиш, јер верујем да то ниси истакао злонамерно и да не видиш да је чињеница да су такви ставови изразито погрешни и да су у прошлости добрим делом одговорни за ово што имамо данас, а то је да те Дубровчане католике, староседеоце, нећемо вратити јер су они данас окорели Хрвати и то је свима јасно.
А ипак, до пре 100 година, тамо је стајао снажан српски покрет, који је настао спонтано и из једног простог разлога – што људи нису свели етнички, а не религијски, појам Србин на православље. Наравно, није могао да преовлада, иако је надјачао у кратком периоду од 10 година крајем 19. века чак и хрватски, али је опет то успео да уради у време једне Аустроугарске – тоталитарне монархије у којој су гувернери БиХ забрањивали своја историјска дела, због пропаганде (Бењамин Калај и његова историја Срба).
Видиш, теби је можда ближи Грузијац који дели веру са нама. По вери и духовности, ближи је и мени. Делимично су нам због тога неки аспекти културе исте, јер је на културу доста утицала и црква у средњем веку. Али целокупно гледано, културолошки, мени неће бити ближи Грузијац од некога ко говори мојим језиком, ко је мог порекла и ко има историју блиску мени, а да не спомињем менталитет који јесте мало „италијанизован“, али заправо чист херцеговачки. Народ везује култура, традиција, не само вера. А тек као последица тога настаје идентитет, а не обрнуто. Како Албанци имају три вере, и како је Албанцу православцу ближи Албанац католик него Србин православац? Ето га контрапример који руши ту тезу коју си изнео. А и православци и католици су хришћани – и они и ми верујемо у Исуса Христа. А опет има и Срба атеиста – па шта. Култура им је српска, традиција им је српска, историја им је везана за Србе, а и тако се осећају – дакле Срби. А далеко већа духовна провалија је између нас и атеиста. И шта ћемо сад?
Што се тиче Дубровачке књижевности, очито је или ниси читао или ниси добро читао. А видиш, ја и доста мојих пријатеља јесмо. И све су разумели, а нико од њих нема везе са приморјем. Тако да заиста нисам схватио о чему причаш, када си то изнео. Ако си мислио на човека са села, ако је тај из Срема, тешко ће он схватити менталитет Пироћанца, али ће знати да је и он Србин по истом језику и његовом идентитету, али, слажем се, и вери и то СПЦ и обичајима везаним само за нас (славе итд). А Дубровчани и њихова књижевност – исто певају о борбама против Турака, исто су Словени, исто певају како сви Словини из Босне, Далмације, Рашке и Зете треба да се уједине, исте су им жеље, чак и менталитет врло сличан Херцеговачком – јасно је и зашто, јер су потомци српских житеља Травуније и Захумља који су се тамо усељавали и асимиловали Романе. Препоручујем ти баш Иву Војновића и његова дела, али и Марина Држића и Гундилића, а посебно бих ти истакао „Даницу“ Јунија Палмотића. Мислиш да православни Србин није у стању да разуме барокна и ренесанса дела – па није ово средњи век данас, или време Турака када су Срби изгубили своје институције и када им је једино остала СПЦ (у средњем веку је управо основана као српска, јер је била српска) као једини светионик идентитета и културе, а када је почело расипање католика, а касније и муслимана, од нас.
Тако да, шта је између нас и Дубровника? Дуга историја, источнохерцеговачки дијалекат, штампарије и ћириличне књиге, епика слична нашој и далеко порекло које их везује за нас.
То су неке замерке на твој коментар. Ипак, са друге стране, изнео си неке стваре које јесу коректне. Дубровник као град јесте и у прошлости је увек био чисто католички. Такође, Пељешац и није био баш комплетно верски хомоген, већ је био мешавина католичких и православних насеља, мада је истина да је нагињао ка православљу у средњем веку. Ипак, не би се католичанство тако брзо пробило на тако великом подручју (за Дубровник) да није било католика. Али, то не мења чињеницу да су ти словенски житељи у средњем веку били Срби и да су их тако сви третирали. И то неће променити ниједна лаж, нити вештачко називање помена српског језика на том простору називом „босанчица“ или „хрватска ћирилица“ – термини који ти људи за свој језик и писмо нису никада користили. Може оно да буде брзопотезно или не знам по чему различито од оне у Рашкој, али су је тамошњи људи називали „српским“ (idiome seruiana, lingua serviana и слично). Што се Конавла тиче, ту је ствар друкчија – и јесте великим делом био православан, и то не превише тако давно у прошлост.
Али данас је такво стање какво јесте, и оно се неће мењати ма колико год историју откривали и разумели. Ипак, то не значи да треба ту историју да заборавимо и да се одричемо тога. Поготову не да се навикнемо на одрицање других људи само зато што нису наше вере.
Поштујем свачије право да гради свој идентитет како хоће. Мој идентитет је превасходно везан за православну вјеру и оно што је она изњедрила кроз вјекове. Дали сте примјер Албанаца као народа три вјере. Не бих се баш са тим сложио, јер знам каккви су односи католика и муслимана у Тузима. Знате ли са друге стране да Грци никада нису прихватили своје сународнике који су промјенили вјеру и прешли у католичанство? Ја сам дао примјер да ми је блиска Грузија, јер тренутно читам доста о цркви у Грузији. Чим сам прочитао једну књигу осјетио сам и народ и земљу и њихове светиње као дио сопственог идентитета иако нисам тамо био никад. С друге стране, иако сам Которанин, никада нисам ушао у катедралу светог Трипуна или прешао границу и отишао у Дубровник. Просто не осјећам да то припада мени, мојој духовности, традицији, култури. Језик и крв није нешто што може да везује народе. С једне стране то може бити значајно, али не примарно. То имате на примјеру бивше Југославије. Зато сам поставио питање шта човјеку из Берана или Крагујевца значи Дубровник. О Иву Ћипику и Војновићу је писао и Јован Дучић. Мислим да је ту дао опсервацију Дубровника која није баш онаква какву ми замишљамо.
Не кажем да су односи међу њима сјајни, али ће они увек за све бити оно што јесу – Албанци, какви год да су. Исти језик, иста култура, исти идентитет, иста историја. Обрни окрени – увек ће за себе рећи да су Албанци. А са друге стране, ми имамо тенденцију да због оног уског, међусобних сукоба, не видимо оно што је шире. И њих има све више, а нас мање. Питам се зашто?
Са друге стране, мој идентитет је везан, не само за религију, већ за културу, традицију, обичаје, језик – када узмете да се бавите социологијом и другим политичким наукама, видећете да је заправо култура та која је носилац етничке свести. А опет, то ме није спречило да видим приморске градове и да не гледам на њихову историју кроз око данашњице – што је честа и кардинална грешка коју људи праве. Да не спомињем да без Дубровачког архива данас велики број ствари не би знали о нашој историји. Наравно да је историја Дубровника битна са тог становиштва, али је и добар мисаони експеримент, ако ћете тако, да видим шта се десило са нашим народом који је имао другу веру, а и срећу да изузетно мудром политиком остане независтан. Односно, да видим шта би се десило са нама, да нисмо имали османску инвазију на ове просторе која је уништила наш културни развој.
Даље, као што рекох – има и Срба атеиста, а нити ме привлачи атеистички поглед на свет нити сам за њега везан, а опет, они су Срби и увек ће ми бити по свему ближи него други народи, сем по питању вере. Јер, једно је моје мишљење и шта мене мами, а друго је шта каже наука која је сурова и јасна – историја је таква каква јесте, вера је таква каква јесте. Да поновим, као што су говорили владике Николај Велимировић и Сава Петровић, а и многа друга наша црквена лица.
Што се тиче Грка, говорите о Грцима са појединих острва попут Синоса. Грци нису прихватили њих зато што је код њих црква имала најснажнији утицај. А опет, да ли сте се запитали зашто је то тако било? Свакако да није духовни живот одговор на национално питање. Одговор сам вам заправо већ дао: од краја средњег века, Срби и Грци губе своје институције. Да не схватите погрешно – не институције у смислу као данас, већ институције у виду феудалаца, њихових дворова који су били мамци за уметнике и писце, а и цркве и манастире, али и штампарија које су почеле да се отварају и слично. Крај средњег века је за Европу почетак праве ренесансе – у виду културног развоја једног народа. Штампарија је омогућила ширење писмености, а преко писмености, културе и језика. Тако се у већини земаља ствара темељ онога што ће доста касније постати нација. А Срби и Грци су то добили тек у кратком периоду, а онда због Османлија изгубили, и све се свело на цркву којој је остао тај терет да носи идентитет једног народа. Због тога је црква, у том контексту, одговорна за то што су наши католици постепено били удаљени од нас – али не и крива, нити је то злонамерно радила. Са друге стране, Грци католици нису били католици одувек – Грцима су католичанство донели Млеци – освајачи. А овамо, Дубровник је још од Раскола био католички, као и неки други приморски градови. То значи да је за наш народ та вера тамо била њихова вера, а не освајачки елеменат. Али шта ћемо са чињеницом да је Грчка држава 1923. године прихватила и исламску вероисповест унутар својих граница. И данас има муслимана који су Грци, доста мало али присутни и за дивно чудо, прихваћени у друштву, иако односи између, на пример, Турака са Грцима нису сјајни, најблаже речено.
Жалосно је што нисте ушли у Катедралу св. Трипуна, јер се у историји катедралама средњевековног Котора, метафорично, „крије“ у виду асоцијације један човек кроз који се наш средњи век симболично огледа – фра Вита Которанин, неимар Дечана. Замислите, један католик, а опет, наш човек, и свом краљу и краљевству „зида“ међу најлепшим манастирима нашег средњег века. То говори о великом јединству католика и православаца у средњем веку, у нашој држави, не због вере већ зато што су били исти народ. Да су били други народ, односи не би били тако лепи (погледати Млечане, на пример). И тако је било док нису Млечани освојили те просторе. Они Млечани који су играли на карту „завади па владај“, јер, како су говорили, да сажмем њихова религиозна дела у том контексту у једном реченицу, никад, по њима, правом хришћанину (католику) неће бити близак шизматик (православац). А када им је одговарало, и између самих католика (погледати односе Пераста и Котора у 17. и 18. веку, где су Млечани „потпаљивали“ Пераштане да се доказују да су бољи јунаци од Которана и слично). Дакле, са једне стране, католици који су везани за свој двор, који раде за своју државу и народ у њој – у време средњевековне Србије, а са друге стране, католици који под Млецима трују православне попове у Грбљу. Дакле, не ради се о религији већ о злоупотреби религије у политичке сврхе. Препоручујем вам Ристо Ковијанића и његову крињу „Вито Которанин – неимар Дечана“.
У томе се крије главни проблем тог „неразумевања“ које сте навели. Ми смо до времена Турака били један народ, које год вере. Након непријатељских освајања, ми се удаљавамо једни од других. Да ли то значи да треба тако да радимо и данас? Наравно, не говорим о оним људима који су данас Хрвати и који подржавају ту њихову политику која није добра по нас, ал’ говорим о сећању на оне људе који су били у време Аустроугара и Млечана католици, а Срби.
Дучићева дела сам читао, али је говорио управо оно што сам вам и рекао – говорио је о утицају Аустроугарске на тај град. Нешто што се веома често игнорише. А ја вам опет истичем, и поред тог утицаја једне мрачне државе која је сву снагу упрегла у то да сатре српско име са свог простора, а опет, Дубровник и Цавтат изнедрили Валтазара Богишића, Меду Пуцића, Матију Бана, Антуна Фабриса, Решетара и многе друге значајне личности за српство. „Духовна провалија“ Матију Бана није спречила да у време доласка у Београд да идеју да се на Врачару подигне црква зарад Светог Саве, на пример.
Што се тиче Иве Војновића, ја знам да је Дучић записао ово:
„Нико није био толико дубоко прожман традицијом своје расе колико овај префињени дубровачки песник; и нико није тако разумео где треба да се традиција тражи. И могао је да тако јасно увиди да је немањићка држава са својом историјом, а исто толико и још више са својом легендом, основна подлога наше државне и културне идеје. И затим, да је његов и наш Дубровник, као и све друго у нашој историји, само једна сјајна епизода оне огромне духовне и материјалне моћи коју су представљали Немањићи својом великом државом и њеним траговима.“
А и ово:
„Био је претња оном који су бездушно и срачунато тровали све кладенце из који пије снагу наша младеж. Војновић је, нажалост, замакнуо онда када су проговорили многи најгори међу нама, већ од пре неколико година, чим је скинуо са себе окове непријатељске. Али је говорио његов пример и живела на нашим уснама његова лепа поетска и патриотска реч.“
Данас је нажалост, због наше незаинтересованости и недостатка борбе, преовладало, ипак ово друго – подела и одвајање. Али, као што рекох, то не може бити оправдање да се неком историјом не бавимо, или да то одбацујемо и своје лична осећања гурамо над оним другим.
Све у свему, надам се да нисте схватили моје писање „антагонистички“ према вама, већ као једну дискусију. Пуно поздрава за вас.
Gos. Ivanoviću za jednog Kotoranina tužna konstatacija.
Bravo za komentar. U Konavlima meštani imaju puno izraza koje sam čula u selu na granici Srbije i CG (Pribojska opština). Inače, na zgradi u Dubrovniku piše Dušan Silni.
Gos. Pucić preljepo rečeno. Boka kao i Dubrovnik su bili oličenja suživota i kulture ovih prostora a i šire.
Možda ne bi loše bilo da prvo oslobodite Kosovo pa da onda udarite na Dubrovnik, nemate snage za dva fronta, ili ipak imate?
Можда би било добро да се консултујеш са прађедом о томе? А до тада да не комнтаришеш, јер се несретник преврће у гробу од тога шта је изродио.
Evo prađed mi se javio i kaže da bi bolje bilo da se sami predaju, da ne prođemo kao prošli put.
Brzo mu odnio vode da zajedno pijete!
Сигурно је несретни прађед у овом јављању и рекао да је жедан, него ова олош то прећуткује ?
Bole od rjeci bolestan
Možda ne bi loše bilo da prvo oslobodite Kosovo pa da onda udarite na Dubrovnik, nemate snage za dva fronta, ili ipak imate?
Prvo Dubrovnik nijesu napali Srbi ovaj zadnji put ako nijesi znao,nego oni koji nijesu ni danas nacito sta su a presli su odavno pedesetu godinu zivota.Nebi trebalo pojasnjavati vise ovdje to
ako nijesmo stvarno toliko zaboravni.ovdje se radi samo o nekim stvarima koje su bile i koje istoriska nauka konstatuje,moze se covjek danas pisati sta ga je volja kao da je to problem ,onaj u Hrvatskoj se vjencao s kravom ,ulicma setaju nakradni ljudi i dice se sto jedan drugom cepaju supak polnim orgnom i kazu da su na to ponosni,drugi i iskopavaju grobove svojih predaka i mijenju natpise na istima treci kazu daje njih Gospod poslao da budu oni crkva,dakle ne radi se o tome ovdje!
Pokusava se samo iznijeti istoriska istina,a o Kosovu nije jos recdena zadnja riejc,o Montgru jeste ubrzo,nesto padaju brodovi jedrilice i ko zna sta jos ,vjerovatno i avioni-privatni prenose zlu tvar,ali steze vam se kolana i to jednom zauvjek.A Kosov ce uvjek biti nase dokle nas bude,a nas ce biti do zadnje ure,a Bole vas dokle je slanine!
Dubrovnik je napao Milo Srbin koji je kasnije postao Milo Crnogorac a da kojim slučajem opet postane Milo Srbin sve biste mu oprostili pa i to što je opustošio Crnu Goru.
Sad se vi pogledajte u ogledalo.
Al to opet ne menja cinjenicu da su Dubrovcani poreklom Srbi.
IMAMO POTURICE!
Postoje dokumenta o tome da je od srpskih vladara, koji su mu bili u zaleđu, Dubrovnik nešto dobio na dar a nešto kupio. Okolina je dugo pripadala istočnoj crkvi. Za Ston i Rat Dubrovnik je davao novčani prilog kaluđerima srpskim, koji su se povukli u Svetu goru. Dubrovčani su veoma važan korak učinili 1333. kupovinom Pelješca, gde su stanovnici pre dubrovačke kupnje bili pravoslavne vere, a po jeziku, običajima i nošnji bili su srpske narodnosti. Većina krajeva dubrovačke oblasti kasnije se polatinila, ali ako zađemo duboko u prošlost, pronaći ćemo svuda srpske korene. Konavljani su u staro doba imali oženjene popove, kao što je po istočnom obredu, a ženu su nazivali popadijom. Kasnije i kada su usvojili latinske običaje, popadijom su zvali majku, sestru i službenicu popovu. Ostala su i krštena imena: Jovo, Vuko, Nikac, zatim stari srpski natpisi na grobovima u Popovićima, na Vignjima, u Lovornu; ostalo je krsno ime: Nikoljdan, Miholjdan, Mitrovdan, Lazareva subota. Sve do XIX veka ostala su sačuvana imena brda, dolina, običaji i srpska nošnja. Iz tog perioda ima i povelja pisanih ćirilicom. U Konavlima su se oduvek čule gusle i narodne pesme, mahom i u svoj dubrovačkoj okolini, što je poznato srpsko narodno obeležje.
Svadba se vršila po srpskim običajima. Na osnovu svega toga može se videti da okolina dubrovačka, iako je prešla na katoličanstvo, nije prestala biti srpskom jer kako su govorili upravo znameniti Dubrovčani koji su bili katoličke vere „baška vjera baška narodnost“. Uostalom pravoslavnoj crkvi pripadaju i grčka i bugarska i rumunska crkva. To bi morali razumeti duhovne vlasti i jedne i druge vere jer Srbi katolici, iako su bili zaneseni za svoju srpsku narodnost, isto toliko držali su i do vere katoličke.
U Dubrovniku je bila stvorena praksa da se „niko u grad ne prima za stalnog žitelja ako ne usvoji pravilo katoličke crkve. Pri tome se narodnost nije menjala kao što je to bilo kasnije u Hrvatskoj, jer u Dubrovniku je živeo isti narod kao i u okolini mu, iako razdvojen u dve crkve. Pokatoličeni pravoslavni Srbi u Dubrovniku ostajali su i dalje Srbi, čuvajući i svoju tradiciju i svoje običaje.“2 Nazivi svetaca i praznika bili su kao u ostalim delovima srpskoga naroda (Ivanjdan, Lučindan, Petrovdan, Krstovdan), isti običaji bili su za Božić, Đurđevdan, na isti način su sekli badnjak. Dubrovački biskup Mato Vodipić3 u svom romanu Marija Konavoka objavljenom u Zagrebu 1893. piše da je slava divan običaj i da se „uz veselje pije u slavu božju kao kod svih Srba, a napija se obično do pete čaše. One krsne zdravice, kako ih je i Vuk zabeležio, i danas se obavezno izgovaraju uz veselje, naročito na slavskom gošćenju. Uz živu srpsku tradiciju vezanu za pravoslavnu veru i prošlost čuvala se i hercegovačka nošnja pa je dubrovački nadbiskup morao da preduzima posebne mere protiv sveštenih lica koja nisu htela da odbace poznatu hercegovačku kapu.4 Čuvao se narodni duh, narodna književnost, junačke i lirske pesme, pevanje uz gusle, pa se tragovi osećaju i u delima mnogih dubrovačkih pisaca. Obično se tvrdi kako je Matija Ban5 sa Medom Pucićem6 u burnim godinama 1848/49. dubrvačko slovinstvo preimenovao u srpstvo, a zanemaruje se činjenica da je dubrovačko slovinstvo uglavnom značilo što i srpstvo, sa onim nasleđem iz zaleđa, i da je u stvari tada samo dobilo svoje pravo ime.
https://www.zapadnisrbi.com/zapadni-srbi/republika-srpska-krajina/dalmacija/28-srbi-u-dalmaciji?start=6
Ajde Zecu, bjeloglavi supu, ostavi se Raguse,
drž se Budve, Maina i Pobora.
Slabo si mora ćuća, iako si po nautici „plivao“.
Svrati na Boninovo , kod don Grge Tomića ili kod tvoga popa Spajića, pa neka te pokišaju malo na Dančama, a potla u Male braće, na ekumenski objed.Pitaj za stare serbske dokumente i poklone Lazareve, ako imaš kuraži.
Je si li siguran da si i ti srpskog roda?
Jesu li te to naučili mantijaši maniti, što škrabaju
po zidova ?
To kljunasu brate Srbine.. ti si pravi brat Srbin…dolazim
Juzni i Zapadni Srbi:
https://www.zapadnisrbi.com/zapadni-srbi/republika-srpska-krajina/dalmacija/28-srbi-u-dalmaciji
Током кампање уочи референдума о државном статусу Црне Горе (2006), Група за промјене није подржала опстанак Државне заједнице Србије и Црне Горе, већ је званично заузела „неутралан“ став.[5] Међутим, Небојша Медојевић је јавно саопштио да ће на референдуму гласати за независност….kakav Dubrovnik, nas u Srbiji zanima samo stanje nacionalne manijene, srba u CG.
Исти рецепт.
И овдје се све више говори „нашим“, умјесто српским језиком.