Листа чекања

Пише: Батрић Бабовић

На свим важним стручним пунктовима може се наћи да се у Лондону чека двије године на операцију кука, три године на операцију рамена и кољена. У Берлину је отприлике исто са временом боравка на листи чекања. Слично је са хладним ( елективним ) операцијама срца, крвних судова, плућа, органа за варење и свих других врста интервенција. На таквим листама мире се медицински ред и поредак са једне и правни поредак са друге стране. Да је све хитно и да све треба да се оперише у секунди, не би било љекарског капацитета да то поднесе и издржи, нити би било живих људи да је цијела медицина хитност. У Црној Гори листе чекања сви уређују и сви преуређују.

Почне се унутар породичног круга савјетима, препорукама и интервенцијама, а затим се тај мрежни потенцијал преноси на рођаке, надређене, подређене, кумове, другове и укупан спектар укрштених црногорских односа у три равни и димензије. Ако реуматологија има једно ургентно стање зашто су потребни додатни термини за специјалистичке прегледе? Зашто се сви шећерни болесници и болесници са обољењем штитасте жлијезде заказују од стране изабраног љекара код ендокринолога мимо предвиђеног рока? Да ли функционишу нивои примарне, секундарне и терцијарне здравствене заштите? Колико помаже хелиант у избјегавању хаоса? Сва наведена питања односе се на јавно здравство. О приватном здравству треба да говоре грађани. На основу многих анализа народ вјерује да се више пажње болесницима посвећује у приватној него државној здравственој пракси. Усађена је мисао да је ниво знања виши у приватној него у друштвеној здравственој пракси. Исправан став? Индуковани умишљај?

Нешто треће је можда по сриједи? Кад се на крају изведе збир набројаних ствари поставља се питање о (не) реалностима листа чекања која прате пројектовани медијски покличи да се ништа не ради и не функционише, што је апсолутна неистина. Док на другој страни слушам и читам констатације свог пријатеља Р. К о стању у бранши коју он надзире, просторно-плански коригује уз перманентан покушај развоја налик европском, тек тад схватам да је листа чекања превремено новорођенче транзиционо недовршеног система. А са свим овим сабирањима можда нас све убија трка са Лондоном и Берлином од којих смо у системској изградњи и свеобухватности удаљени хиљадама свјетлосних година, док њихове листе чекања нико не спомиње као друштвену поштапалицу, витално медицинско или друштвено питање. У Црној Гори свакој „елити“ и медијима бијели мантили служе као идеалан материјал за скретања фундаменталних тема и догађаја за планину Голеш. И након Голеша као крајњи закључак јесте тај да листа чекања није упаљен црвуљак или инфаркт миокарда. Кост је кост и може да чека. Макар због Енглеза и Њемаца, ако не због нашег (не) стрпљења,(не) знања, политикантства, странчарења, фукарлука, подлости, интервенционизама и крајње лоших намјера !

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: