Литије и експлозије

Пише: Прим. др Данило Јокић

Као човјек, љекар, хуманиста, родитељ, дјед, збуњен сам количином мржње, пријетњи, цинизма, ширења панике, суђења без суда према учесницима литија у Црној Гори. Свако, религијски писмен, зна да ријеч литија има грчко поријекло и да је кроз вријеме означавала различито али увијек црквено: од молитви за престанак суше, престанак рата до „молитве за друге“ или свечане поворке у новијем добу.

А литијаши смо ми обични људи, грађани Црне Горе који молитвом и литијским ходом мирно и достојанствено, носећи иконе и свијеће, ћутећи, али говорећи својим лицима, дижемо главу пред Законом који задире у основна људска и уставна права, а тиче се вјерских слобода. Право на мирну литијску мисију дају нам и наши и европски закони на које се сви позивају. И што смо ми мирнији и ћутљивији глас нам је све јачи. Наша тишина, бројност и истрајност су час демократије, не само однарођеној власти већ и културној европи.

Ћуте, међутим, Европа и њене демократске институције.

Ћуте европске демократе, чак и онда када се дјеца, тек закорачила у живот, носе с иконама које више носе њих, стискајући се уз светитеље и свијеће, пратећи своје родитеље и знајући да бране најважније, да бране своје успаванке, мајке и очеве. Чуте док нас све заједно проглашавају
плаћеницима страних служби и изманипулисанима од неких великих сила. Какав пораз оне званичне, бирократске Европе. То је пораз ћутања као што је пораз у галамама оних који осуђују литије. Много их је и најбоље говоре о себи али је вриједно овдје истаћи јавни став рецимо замјенице Омбудсмана која је саопштила да дјеци „није мјесто у литијама“.

Није им мјесто тамо гдје се уче основни постулати доброте, људског опстанака, човјечанства, мира, љубави према ближњима, праштања?

Нашој дјеци у овој причи није мјесто?

А гдје јесте? Гдје, замјенице Омбудсмана?

Је ли им мјесто у шетњама са родитељима? У шетњама испред својих кућа и зграда, по двориштима, у шетњама кроз страх од подметнуте експлозије која може разнијети и дјетињство и снове. На велику несрећу таква шетња одавно није сигурна и одавно сваког родитеља плаши и тјера на размишљање, шта ако? Шта ако опет одјекне експлозија, шта ако буде преблизу.

Да ли је алтернатива уживати са својим дјететом, у његовом безбрижном скакутању и онда заслуженом слаткишу у неком од подгоричких локала и ишчекивању? Исчекивању, Ви знате чега.

Крвави рат кланова насталих у вријеме ове власти одузео нам је мир, нама и нашој дјеци, на сваком мјесту, госпођо? Шта нам Ви то препоручујете за алтернативу? Да се безбрижно играју без обзира на све, само да не иду на Литије? Пјевајући заједно са њима четвртком и недјељом ми их истовремено учимо да воле овај град и показујемо им га у безбризним шетњама. То је једини начин да сјутра не забораве мјесто гдје су рођени? А заборавиће госпођо замјенице Заштитника људских права. Нажалост, заборавиће! Дјеца, она која су у међувремену, прескочила танку границу дјетињства одлазе. Траже ноби посао а многи и нове завичаје. Отјерале су их неправде, нијесу Литије. Отјерале су их и експлозије и непознати починиоци, није Црква. Они знају да није алтернатива да као образовани људи, пуни живота, скончају цекајући и плашећи се да буду колатерална жртва мафијашких обрачуна које држава не може или неће да заустави?

Да ли уопште у таквим приликама пристојно савјетовати родитеље гдје је најбоље мјесто за њихову дјецу? Је ли морално и културно између крвавих обрачуна и разорних експлозија приговарати нама и нашој дјеци што шетамо молећи се заједно Богу да подари мир, слогу, љубав и сигурност.

Да ли лаж и затварање очију могу бити алтернатива истини?!

Судилиште нам је госпођо капела на градском гробљу Чепурци, гдје сиједе главе испраћају сиједе, јер је ова власт младост просула широм планете, просула или потјерала у потрагу за зарадом достојном човјека, мирним животом и
уређеним правним системом вриједности.

Судилиште је пречесто пред истим капелама гдје сиједе главе испраћају младост страдалу у крвавим обрачунима криминалних кланова.

Овај народ није то заслужио. Ови људи имају право на живот. Овај град треба и да пјева макар два пута седмично. Немојте нас више учити гдје и како се пјева. Погледајте гдје и зашто се плаче.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: