Литије побјеђују

Пише: Павле

Као да је вјечност посјетила црногорске литије које су се рашириле и теку, од снијежних врхова до кишних долина у којој без њих као да би свијет иструнуо.

Тишина је варљива у Црној Гори у којој нико није незаинтересован и миран. Све је у игри и више од пролазног дана. Литије издржавају у колонома као у Подгорици и од 2 километра и 600 метара.

Скоро невидљиво као сјенке из Платонове пећине подсјећају да је све у идеји, од које је настао свијет јер на почетку бијаше ријеч / мисао / а ријеч бјеше Бог, како записа Исусов најмилији ученик јевеђелиста Јован.

Али човјек не би био тако грешан и пролазан када све не би мјерио својом несавршеношћу и слабошцу, разгорачених очију окренутих својој знатижељи.

А докле ће литије путовати Црном Гором са упаљеном свијешћу и ко ће то дуже издржати? Они који су браниоци неправедног и злом намјером надахнутог Законика против православља или они који у својој ћутљивој и моћној шетњи од Коњуха до Будве, од Плеваља до Херцег Новог, преко Берана, Бијелог Поља, Никшића и главнога града у себи скоро сажаљевају и моле се за ове прве, јер осјећају колико су се лошим путем запутили , знајући и да нико није дошао до свог циља, када га на почетку погрешно изабере!

Да, тако мисле! Иако су једни увјерени у снагу униформе која скрива страх заробљених људи уплашених за своје породице, а ови други и као да их се стварност све мање дотиче, ближи небу као да не осјећају ништа, само корачај, ћуте и чекају не стајући.

Многи су дочекали па ће и они, не зато што су бољи или јачи, већ зато што вјерују. А вјеру нијесу побиједили ни сви императори римски, све краљевске и царске палате и дворови, сви фирери и генералисимуси са својим периферним маршалима.

Хришћански гандизам, да ли је он могућ у Црној Гори, или су у Црној Гори навиклој на буне и устанке, револуције и подјеле увијек потребни сукоби да би једни лажно и краткотрајно побиједили а други трпјели пораз и понижења вјерујући у Божију а не људску пресуду и вољу.

Данас су литије све учиниле видљивијим и јаснијим, не побјеђује онај силнији већ онај упорнији, није снага у мачу већ у љубави према своме народу.

Уколико је успјех једних у поразу другог онда је то пад свих, не може по вољи једног бити добро за све, нити је народ ту да слуша него да бира и одлучује, нема више ни четника и партизана, издајника и патриота. Данас се само чује мелодија помирења, дај Боже да је сви запјевају сложно, јер није Црна Гора својина власти, нити је СПЦ странац у Црној Гори, јер то би значило да су све ове стотине хиљаде људи туђини у својој земљи да им власт спрема омчу, укидањем цркве, права на равноправност.

Присиљавањем на новоцовјека дукљанског, а они из литија ни ријечју да подвикну, да загрме и запријете, не, не, све су то наша браћа, вјеровали или не, били заведени причом о државној цркви чији би оснивач требала бити Влада а не сам Господ Бог, или не. Они су наша браћа!

И ми се у литијама не боримо ни против власти нити против тих људи којима се учинило да је њихово све, чак и наши животи, наша прошлост и будућност. Ми смо против њиховог погрешног мишљења, потрошених идеја и незнања које у сваком станује.

Дани пролазе, једино литије не троше своје вријеме, улажу га у будућност, дарују га своме потомству и једној људскијој Црној Гори.

Баш тако, то их чини непобједивим! И није питање када ће власт скупити снаге да то и призна већ, када ће то урадити сама Црна Гора, у којој власти нијесу изнад ње него њен послушни и одани инструмент пролазности.

Зато литије побјеђују јер не могу стати нити ће икада послије њих у Црној Гори бити исто, да неће бити исто, биће боље, много боље за све!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: