Литургија после 25 година: У Витомирици код Пећи верници се окупили на храмовној слави после четврт века

На дан своје славе, Црква Светог апостола Луке у Витомирици код Пећи, 31. октобра, поново је, после четврт века, била испуњена верницима на литургији коју је служио владика рашко-призренски Теодосије. Празник је окупио расељене Србе из овог места, али и наше сународнике из Метохије.

– Сабрали смо се данас, после 25 година, колико у овом запустелом и урушеном храму није служена литургија. Започета је обнова ове светиње и даће Бог да ускоро буде потпуно обновљен и да учинимо његово велико освећење – беседио је епископ Теодосије.

Бобан Меденица родом и Витомирице, домаћин овогодишње црквене славе, подсетио је да је пре две и по године почела обнова цркве и гробља.

– Сада црква живи захваљујући Момирки Вукмировић, учитељици у пензији, која последињу годину, у парохијском дому, дочекује посетиоце и расељене Србе којих је до 1999. у Витомирици било више од хиљаду – казао је Меденица.

Саграђена 1912., страдала 1999.

Кад Бог помаже све је лако – причали су на Лучиндан расељни Срби из Витомирице чије су се душе радовале литургији у својој цркви. Храм Светог апостола Луке је саграђена 1912, а посвећена је овом светитељу јер је ове крајеве од Турака црногорска војска ослободила баш на овај празник. Током 1999. запаљена је, а страдали су њена унутрашњост и кров. Обнова храма уз који је саграђен парохијски дом почела је 2021. средствима које је прикупило и прикупља Хуманитарна организација расељених из Витомирице – „Кнез Витомир“.

Није скривао радост и узбуђење што је после четврт века присуствовао литургији у цркви у којој је долазио као дечак и која је била светионик Србима из овог места.

И Момирка Вукмировић каже да су јој у расељеништву стално пред очима били Витомирица, ова црква, гробље, Патријаршија, Дечани…

– То је део нас који смо овде никли. Господ ме је коначно оснажио да дођем. Живим овде годину дана и то је благослов.Захвална сам Богу и свима вама – рекла је Момирка јуче новинарима. – У избеглиштву сам радила као учитељица у Будви и Београду, али сам до повратка све те године легала и устајала са сликом Витомирице пред очима. Не могу да опишем ову лепоту. Живим са црквом и за цркву, чак се не осећам усамљено јер су ми на гробљу сахрањени родитељи, пријатељи, кумови… Као да се и они моле Богу за мене и све нас који желимо да се ова светиња до краја обнови и да се расељени врате.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: