Љепото Христова

Пише: Борис Б. Брајовић

Написао ми је у поруци отац Дарко: „Када би се само могло умријети за драге“. Помислио сам кад сам то прочитао, како би то дивно било умријети из љубави само за вољене. Претпостављам да се онда туга не би разлила изван увала душа ближњих, па би смрт оних које смо вољели била наша а живот његов или њен био свих других. Наша смрт којом умиру други, на то би ми Митрополит, као што је често и говорио рекао: Ето то је мој философ.

А знао је да сам његов од када сам га први пут у раној младости упознао онако дивног и силног када је испред цркве на неком саборишту бесједио. И ништа тада нијесам разумио јер ми нико никада прије тога није говорио о ономе о чему је он причао, али је тако лијеп био и све се у моме животу од тада промијенило. Изабрао сам мога Владику а он свога философа и када сам кренуо да му цјеливам десницу стиснуо ми је јако руку оним својим морачким крупним прстима и тиме се потврдио наш духовни завјет. Обнављали смо га често уз његов поглед оних радозналих и благих дјечачких очију, поглед ризница који вас је подмлађивао јер вас је одводио у оно невидљиво средиште у које је стално загледан био. У Ристовог Христа којег су много упознали баш преко његових очију. Преко очњег вида Љепоте Христове. Очи које су све видјеле и у којима је било толико топлине за оне презрене и одбачене, за досадне бакице које су га обасипале немогућим питањима, и на која је увијек стрпљиво и милостиво одговарао, за летаргичне цетињске чудаке које је на стопу примао и са њима дуго разговарао, за ишчашене квазимонахе којих се само још он није одрекао, за карневалске пјеснике а посебно за оне убожјаке и просјаке који су му личили на јунаке побјегле из las picarescas романа. Њих је много волио и говорио ми је како се као професор у Паризу њима дивио и често дружио.

Већ сам написао једну такву епизоду коју ми је повјерио али је нијесам њему никад прочитао а сад бих волио, да би Он могао да је понесе тамо гдје је кренуо. Није је Он заборавио, јер је све памтио и чувао и лица и имена и молбе и жалбе и свако вече се за њих молио па би ујутро на проскомидији затворених очију свако име пред Спаситељем поновио. Колико сам то пута видио да је по тридесетак имена изговорио а ја сам се чудио како је све запамтио и сачувао. То су заслужне оне силне непроспаване ноћи у којима се одмарао тако што није спавао. Благо мени, говорио је, ко ће се за њих бринути и молити, имамо се кад одморити. И свакога кога је на трен упознао није га напуштао већ га је са собом свугдје носио и вукао.

Ово је прича о једном одрпанацу и клошару кога је упознао а који је живио са својим псом испод париског моста. Какав је то сусрет био и како су један другом чудно изгледали, могу да замислим. Обојица се одрекла од свијета, један у ритама други у црним хаљинама, отшелници сваки у својим крајевима свијета а тако слични. Мора да је то било на лијевој обали Сене испод моста Александру трећем који се као какав ратнички тоболац испружио додирујући једним својим луком Јелисејска поља а другим се прикрадајући приближавао Палати Инвалида. Док су сједили на поплочаним доковима пепељастог гранита које су довукли из ко зна којих колонијалних освајања, одмах испод позлаћених статуа подигнутих у славу Трговине и Индустрије започели су разговор.

Слутим да су причали не о времену већ о умјетности, док је крупни монах посматрао украшено тијело моста бронзаним фигурама запазио је негдје на средини нехајне и разголићене Нимфе Сене, митска бића која као да су крманила бродом а до њих су спремни да прхну низ Сену стидљиво провиривали челични херувими. Ненаметљиво, монах је као за себе примјетио суживот различитих бића на костуру моста. Из превеликог тренч капута извијала се ситна и замашћена глава његовог саговорника, који је очима тражио неку замишљену тачку ослонца негдје на средини Сене, и није одмах одговорио. А онда и он као за себе почео је да говори тихо о њему познатим бићима изнад сенских водених брежуљака. И разговор се наставио. Свидјели су се један другом два необична саговорника тога пријеподнева у Паризу.

У једном тренутку омалени Француз је брзо и енергично устао и претурајући по својим завежуљцима извадио боцу бургоњског вина коју ко зна гдје је нашао. Требала му је још чаша, и кратко размишљајући гдје би могла бити узвикнуо је усхићено Гренел, сјетивши се да је неки дан у тој улици у контејнеру нашао баш ону која му је требала. Извадивши је из сивомаслинасте војничке торбе, кратко је отруо о крзаве рукаве и брзо насуо до врха скоро непрозирну стакленку. Учтиво се извинивши свом саговорнику, чашу са вином понудио је прво, мајчински брижно, свом сапутнику, коврџавом хртколиком псу који је одмах прионуо лапћући да извлачи драгоцјени нектар из ње. Када се он напио чаша је понуђена чудном монаху, владици из једне земље за коју његов домаћин није ни чуо. Владика је заблагодаривши Богу узео и испио гутљај наздрављајући са Наздаровије и њему и мосту посвећеном руском цару и Паризу и сусрету тога дана.

Љепото Христова.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: