„Љето иде, како си ми ти …“ (писмо пријатељу)

Пише: Емило Лабудовић

… А гдје си, с ким си… “ знам. У педесет шест квадрата стана, окружен нервозном женом која опет листа „кичен“ странице Интернета покушавајући да нађе идеју за ручак, и дјецом која су већ повиленила играјући „не љути се, човјече“. Хвала на питању, и овамо је исто срање, пардон, стање (утрнули прсти па лако помијешају слова), с тим што смо питање ручка ријешили пасуљом од јуче а ево неки дан се убијамо јамбом. Небо у квадрату прозора је и даље плаво, птице и даље пјевају, расцветало је и неко дрво пред улазом којем никако да сазнам име… Човјече, изгледа да је напољу стварно прољеће. Мислим, стварно…

Али, нијесам хтио о томе јер и ти имаш прозор и, уколико ме сјећање није издало, некакав дрворед под њим. Да ти се јавим, осим потребе да провјерим јесам ли још жив (ти јеси, знам посигурно) подстакла ме је она јучерашња расправа у Скупштини (шта ћеш, залудан поп и јариће крсти па и ми гледали Скупштину) и оно кољодављење око помоћи „социјално угроженима и лицима у стању потребе“. И, по обичају, нервирао сам се за све паре. Прво због онако бурне атмосфере као да се дијеле стотне милиона а не, да простиш, пишљивих 200 хиљада евра. Кажем пишљивих јер, побогу, скоро толико су прошле године уштедјели они Николићи са Универзитета. Шта су јели, јесу ли се облачили, плаћали комуналије, појма немам, али уштеђели су. Нервирали су ме ови „наши“  зато што се нервирају и зато што сумњају у поштену и транспарентну расподјелу ове цркавице кад ова власт све ово вријеме само часно и поштено па ко кога ухвати. Нервирало ме и то што нико не запита колико нас је то сада послије овог корона егзодуса „социјално угрожено и у стању потребе“? Колико нас је остало без посла и плата, а они у Електропривреди и Комуналном ока не склапају од „посла“. Нервирао сам се и око тога хоће ли тих 200 хиљада бити довољне да подмире макар и оне у ДПС потреби, или је Дуле звани „популарни“ израчунао да му таман толико фали па да опет буде „калиф мјесто калифа“. Нервирао сам се и због оног зачешљаног и без сиједе, а скоро смо вршњаци, и оног тазе ошишаног, а фризери не раде, и оног већ ћелавог, а ни тридесета му није, и због… који онако ликују као да су у најмању руку донијели нови Маршалов план. Нервирало ме и питње јесу ли се то они зајебали у рачуну или зајебавају нас и туцају у здрав мозак. Да опростиш у оба слчаја. И, тако… нервирао сам се таман као да су ме разбили у три партије јамба заредом.

А кад се све стишало и кад су, коначно, сви своје немире, нервозе и незадовољства упаковали у спокојство сна, нервирао сам се на себе самог. И још увијек сам у том стању јер никако да објасним себи јесам ли толико глуп и неспособан или ми ноге смрде. Јер, покојни ђед ме је стално упозоравао на ону мудрост да „у радише свега бише, у штедише још и више“. Ти знаш да сам увијек радио за двојицу, да је плата, поштено речено, била за ове наше прилике пристојна, да се нијесам ни у чему расипао али да уштедим … ни цвоњка. Па се нешто питам, откуд не само Николићима већ и многима који су „носили моје ципеле“ толика уштеђевина, станови, аута, викендице… И дошао сам до следећег закључка: да не би био у „социјалној потреби“ мораш бити – употријебљен! А онда можеш да „штедиш“ толико да ти ни Владин пакет није до кољена.

Ето, драги мој, па размисли и ти гдје смо се то, да простиш, зајебали. Или ће бити да ипак нијесмо, јер ко штеди на образу џаба му штедна у банци. И не нервирај се. Буди НЕГАТИВАН, тако ти короне!!!

Прочитајте ЈОШ:

Да ли ће Господ наћи вјере у људима када опет дође

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: