На данашњи дан умро један од највећих Срба у вјечности: „Човјек који је измислио XX вијек“ – Никола Тесла

На данашњи дан, 7. јануара 1943. године умро је Никола Тесла, “човјек који је измислио XX вијек”, како га многи називају.

Умро је сам, од срчаног удара у 87. години живота, у хотелском апартману Њујорк хотела. Никола Тесла, рођен у Смиљану, био је један од најпознатијих српских и свјетских проналазача и научника у области физике, електротехнике и радиотехнике. Најзначајнији Теслини проналасци су полифазни систем, обртно магнетско поље, асинхрони мотор, синхрони мотор и Теслин трансформатор.

Такође, открио је један од начина за генерисање високофреквентне струје, дао је значајан допринос у преносу и модулацији радио-сигнала, а остали су запажени и његови радови у области рендгенских зрака. Његов систем наизменичних струја је омогућио знатно лакши и ефикаснији пренос електричне енергије на даљину. Био је кључни човјек у изградњи прве хидроцентрале на Нијагариним водопадима. Једини је Србин по коме је названа једна међународна јединица мјере, јединица мјере за густину магнетног флукса или јачину магнетног поља — тесла.

Никола Тесла је аутор више од 700 патената, регистрованих у 25 земаља. “Постоји нешто у мени што би могло бити илузија, као што је често случај са младим узбуђеним људима, али ако бих имао довољно среће да остварим неке од својих идеала, то би било зарад цијелог човјечанства. Ако би се моје наде оствариле, најузбудљивија чињеница би била то да је то дјело једног Србина. Када говоримо о човјеку, имамо концепт човјечанства као цјелине и, прије него што примијенимо научне методе на истраживању његових корака, морамо то да прихватимо као чињеницу.

Али, да ли ико може да сумња да сви милиони индивидуа и сви небројени типови и карактери чине ентитет, јединицу? Иако смо слободни да мислимо и радимо, ми се држимо заједно, као звијезде на небеском своду, нераскидивим везама. Ове везе се не могу видјети, али можемо да их осјетимо. Кад посјечем прст, боли ме: прст је дио мене. Када видим да мог пријатеља боли, то боли и мене: мој пријатељ и ја смо једно. И када видим погођеног непријатеља, грумен материје за који од свег грумења материје у универзуму најмање марим, и то ме опет растужује. Зар то не доказује да је свако од нас само дио целине? Градимо да бисмо срушили. Већина наших ресурса и рада се траћи. Наш пут унапријед је обиљежен пустошењем. Свуда је велики губитак времена, напора и живота. Невесео поглед на свијет, али истинит.”

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: