Љету је крај

Како су туристичкој сезони на Бококоторском приморју исцурила зрнца пијеска кроз пјешчани сат – чијим се окретањем добија још мало постсезонског времена – опажам гдје идиличну географију јединог фјорда на Медитерану наочиглед напушта фурешти свијет.

Поспремљене лежаљке и још покоји турист под маслином (Фото: Н. М.)

Жалили се неки што се за деценију или двије, до јуче опозициони, Херцег Нови није промијенио ич. Иако нисам градски ПР, приповиједам како је сваки напредак – назадак, те да многи већ уздишу за душом сада красног, богатог и монденског Котора, главног града Боке, али у коме се не могу да виде ни једне доње гаће како висе са тирамоле илити штрика.

Котор је дебото душу продао туристичком врагу, а све је то, као историјски такмац, copy-пастирао од недалеког Дубровника, у коме више не обитавају домаћи, венго се легу потомци оних туристичких врста које су и зачете тамо из сунцем и вином потакнутих јаја.

Ок, муда которских тајкуна и политичких феудалаца не станују у обалном граду, него као у бајци о Баш Челику, иза седам брдах, у Подгорици, опстају на дрвету оном, на грани оној, у кавезу томе, гдје је тица, у којој је чип, у коме су имена и само имена, и која су сва позната страним службама. Зато се и држава Монтенегро тако дуго и обдржава у преводу.

Бока је Которска географија с највише диплома Београдског универзитета мимо Београда – на мало простора.

Стога није чудо да се код домаћега свијета међу туристима Бока традиционално дијели на поклонике Котора, и на поклонике Херцег Новог. Но како ти географски ходочасници оду, по смрти богиње Сезоне, која у алкохолним и хемијским грчевима умире сваке године током августовске которске Бокешке ноћи, глобалистичке Феште над фештама – наступи плима одлазака, хиперинфлација напуштања, и одлив мозгова.

Хералдички звук позног приморског августа потиче од точкића небројених кофера чији власници хрле ка станицама, лукама и аеродромима.

У стађуну у коме нас је напустио шансоњер Арсен Дедић, а официјелни Монтенегро припрема Закон о вјерским заједницама (чији члан 4. предвиђа да прије именовања, вјерска заједница (СПЦ?) на повјерљив начин обавијести владу ЦГ) – поенту би ваљало посолити стиховима из становите Химне умирућег љета, јер ју је као такву и написао Арсен у „Кући поред мора“. Почујмо, ако читамо наглас:

…На столу, новине још леже / с неким датумима јула;
Наша љубав, сад се руши / као пјешчана кула…
Али, још сам увијек овдје / и још, загледан у море,
На вратима виле / у којој, туга спава.
А кише, су слиле / у цвјетове агава,
И Љету, је крај

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: