Љубав и интереси

Пише: Јован Лакићевић

У правој поплави политичких ( и логичких) бесмислица којима је испуњен савремени медијски простор на планети Земљи, једна заслужује посебну пажњу. Ријеч је о флоскули да у политици (што ће рећи и у геополитици) нема љубави и да су ту важни и одлучујући само – интереси!
Може ли бити?
Ова, благо речено чудна флоскула, с којом смо се такорећи саживјели и коју користимо у свакодневној квазиполитичкој реторици, стигла нам је, као и много тога, прије и послије, са Запада.
Занимљиво је да је својевремено нијесам нашао код једног од знаменитих политичких филозофа и теоретичара геополитике, из петнаестог вијека, Николе Макијавелија!
Могуће је и да сам омашио.
Али, уопште не сумњам да су у свакодневном брбљању, које се, заиста, не може више слушати, омашили њени протагонисти. Не папагаји (паметне птице), него обичне политичке вране!
Какви, господо, и чији интереси? И да, узгред, поставим банално питање: зар се интереси, па и политички, рецимо, не могу, у једном часу, подударити са елементарним хришћанским појмом – љубави? Појмом који је у основи Православља, од љубави према Богу, до љубави према ближњем, љубави међу људима, племенима и међу народима…
О томе, наравно, не размишљају најчешћи корисници ове флоскуле, ни назови политичари, ни њихови „аналитичари“… Неки од њих нам проповиједају како се, зарад голог опстанка, морамо уздати „усе и у своје кљусе“.
Не могу да кажем да звучи сјајно, али, звучи – познато. Још кад би нам рекли како данас изгледа то наше уздано кљусе… То „кљусе“ су последње три деценије многи зајахали, али од тога српски народ, ни у Србији, ни у мојој постојбини, Црној Гори, није имао много вајде…
Србија, упркос свему што јој раде западни зликовци, укључујући и апсолутну ампутацију Космета, и даље не скреће са еуропског пута!
Дуго сам мислио да понешто знам о политици и геополитици, као српски новинар, па потом као политичар у „једноумљу“, али сад видим да о много чему нијесам имао појма!
Мислио сам, такође, да морал у свакој области друштвених односа, па и у политици, мора бити основна одредница понашања, све док нијесам чуо З. Ђинђића, коме се никако не може порећи ријетка политичка памет и интелигенција:
„Коме је до морала, нек иде у цркву!“
Ја сам то учинио прије него што сам његов упут чуо.
Веома ми је познато како политичари (чудан сој новијег времена), резонују. Али, прихватање већ речене флоскуле о кључним „интересима“ у политици, завређује макар површан осврт. Може да звучи и као питање. Рецимо, који је био интерес Руске империје да сачува Црну Гору, без Приморја , барем три вијека од покоравања и доминације Отоманског царства?
Или, рецимо, који је био „интерес“ царске породице Романових да изгубе и круну и животе, да би, уз остало – помогли Србији, почетком Првог великог рата?
Да ли је„интерес“ био оно што је три дана прије упокојења издиктирао као завјет својим Црногорцима и Брђанима, свети Петар Цетињски , секретару Милаковићу:
„Ко покуша да нас одвоји од једновјерне и једнородне руске браће, проклето му племе и сјеме, проклет био три пута и три хиљаде пута, од њега живог месо отпадало…“
Нећете ми рећи да је ту, осим многопомињаних интереса, било и мало братске љубави…
То, за разлику од нас Срба, зна све више Руса. И да су они, као народ, кренули од Винче и Подунавља, на сјевер и сјевероисток Европе прије три и по хиљаде година… Да смо, дакле, не „два братска“, већ један исти, словенски, а данас православни народ!
За годину дана, а можда и прије, биће нам јасно да се наша браћа Руси, према својој српској браћи на Балкану, односе, не према флоскули са почетка текста, већ према својој, исконској братској љубави!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: