Љубав за љубав, али је сир за паре

Пише: Емило Лабудовић

Деценијама смо ми Срби, нарочито они који „на брду ак и мало стоје“, слушали једну те исту мантру о томе како не волимо Црну Гору, како бисмо је радо поклонили и подредили Србији и Русији, како не поштујемо химну са Секулином дорадом, заставу из Ранковог шњајдераја, итд, итд. А све то за разлику од њих, екстра и 101 посто Црногораца (из ДПС, СДП и Либерала, углавном) који су, као прави домобрани и домољуби, гинули за домовином. Да би нам ту разлику појаснили и подвукли, држали су руку на срце док је свирана химна, дерали се на сав глас док су је пјевали, јуначили се по Цетињу, Белведеру и Богетићима. А да би нас подучили патриотизму, на нас и наше скупове јуришали су пендрецима, сузавцем, бојним отровима и „бетоњеркама“ у центрима безбједности. На врху те домовинско – васпитне пирамиде стајали су Мило, Весна, Катнић, Чађеновић, а, иза позорнице, Беливук и компанија.

Мада данашњи западни социолози и теоретичари тврде да је патриотизам, нарочито онај манифестациони, димна завјеса за екстремни национализам (што је, руку на срце, дјелимично тачно), као патриота скидам капу пред свим искреним патриотама, ма на којој страни били. Јер, није срамота вољети своју земљу, срамота је присвајати је и бранећи другима да је воле. Али то је веома разуђена и комплексна прича за много озиљније студије, и није тема ових редова. Овдје је ријеч о оним патриотама које су, док је свирала химна а они једну руку држали на срцу, другу дубоко завлачили у народни џеп.

Љубитељи спорта, женског рукомета поготово, добро се сјећају Милене Раичевић, једне од најбољих рукометашица и капитена „Будућности“ и државног тима. Памте је по феноменалним акцијама и головима, а још више по карактеристичном начину прославе и радовања. Исти степен еуфорије, на граници „скидања с памети“, Милена је манифестовала и током државних славља и пјевала химну да је за три децибела јаче од других. А кад ју је каријера одвела у букурештански „Рапид“, испоставило се да је „Будућност“ закинула Милену за приличну своту плата и премија. А Милена, као и сви други, живи за рукомет али и живи од рукомета. На крају је дошло до суда, а суд као суд, не зна он ништа о патриотизму, химни, застави… пресудио да се Милени исплати све до последњег цента.

Лично, нисам љубитељ рукомета, нијесам фан ни Милене ни „Будућности“, али далеко од тога да имам било шта против. Напротив, Миленино право да наплати „своје“ сматрам апсолутним. Њен примјер, као најсвјежији, узео сам само као илустрацију оне народне да је „љубав за љубав, али је сир за паре“. И није она једина, далеко од тога. Сјетимо се само Верице Мараш, Саше Чађеновића и бројних који су своју „мајку“ Црну Гору тужили за све неплаћене одморе, дневнице, награде, отпремнине, за све што нијесу стигли да, и поред ванредних плата и привилегија сваке врсте, „намакну“ док су „свим срцем својим љубили Црну Гору, њену независност и проевропски пут“. Јер, „синови њеног стијења“ глодали су је и оглодали до коске, а све уз ојкање и талмбасе као изразе најдубље љубави према њој. А ми с ове стране, ми који се нисмо ни примакли њеној каси и којима она не дугује ништа, а дугује све, и без суда ћемо је вољети онако како она никад није вољела нас.

„Ој, свијетла, мајска зоро
Хоћеш ли нам свитат скоро“!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: