Љубитељ осиромашеног уранијума

Подређеност цјелокупних финансијских токова једној приватној породичној а не централној банци, куриозитет је присутан само у независној држави Црној Гори. Зато с правом можемо рећи да се историја црногорских финансија може подијелити на двије фазе, ону прије и послије настанка Прве банке.

Непостојање Прве банке у фази рађања овога што данас персонификује црногорски финансијски систем, компезован је кроз партнерство прве и друге домаће фамилије. У вријеме те њихове пословно – финансијске идиле, млађи брат из прве породице био је највећи појединачни акционар приватне банке под контролом сестре из друге фамилије. Ова инвестиција касније се показало донијела је првом брату десетоструку добит и “драгоцјено“ знање из области финансија. Да није било тих позитивних финансијских резултата и искустава из тог периода, вјероватно не би било ни данашње Прве банке. Пресудни тренутак за прелазак из прве у другу “историјску“ фазу развоја црногорских финансија наступио је када се први брат одлучио да прода свој удио у Црногорској комерцијалној банци, те да од тако приходованог новца приватизацијом једне мале локалне банке створи Прву банку Црне Горе, прву у буквалном смислу те ријечи.

Овим маневром тада у локалним оквирима велика и моћна ЦКБ потпуно је маргинализована, а друга породица избачена из монопола над црногорским финансијским токовима. Тренутак када је први брат продао своје акције у приватној банци под контролом сестре из друге породице временски коинцидира са промјеном уређивачке политике приватног дневника у власништву шефа друге фамилије. Баш тада је за овај наводно независни медиј шеф прве фамилије напрасно постао диктатор, а Црна Гора недемократска, корумпирана, шверцерска и мафијашка држава.

Последњи иступи шефа друге породице и повјереника прве породице за ресор спољних послова по питању актуелне кризе у Сирији, указују да би ускоро старо пословно партнерство из времена заједничког управљања ЦКБ-ом ускоро могло бити унапријеђено и преточено у ново политичко савезништво. Очигледно да ниска подршка грађана приступању Црне Горе западној војној алијанси налаже хитну мобилизацију свих локалних НАТО навијача у један јединствени фронт. За разлику од министра Лукшића, који бланко државну подршку империјалистичкој политици САД правда стерилним објашњењем да је то потреба тзв. европских интеграција, професор Миодраг Перовић себи је намијенио немогућу мисију, убијеђивања грађана Црне Горе да су сви противници злочиначке политике САД прљави, зли, приглупи, ружни, лицемјерни, непросвећени и закржљали бољшевици, опасни по мир у свијету, те да је њихово бомбардовање, свргавање и што бруталније убиство неопходан, пожељан и хуман чин.

Професор Перовић апострофирао је тако покојног Моамера Гадафија, казавши да је он од либијског народа “незаконито присвојио више од 400 милијарди долара.“ Да ли је сада тај наводно присвојени новац враћен либијском народу? Ко данас контролише либијске нафтне изворе, у чијим рукама је сада либијско злато, чије су резерве до почетка НАТО агресије биле петоструко веће од резерви  Велике Британије у односу на број становника? Ко данас контролише више од 100 милијарди евра Либијског државног фонда, инвестираних у разнородне хартије од вриједности на западу, почев од фудбалског клуба Јувентус па до дужничких записа и акција инвестиционих фондова? Држи ли се Сеиф ал Ислам изолован у неком приватном затвору у градићу Зинтану, управо из мотива да се никада не  одговори на ова питања? Хоће ли шеријатски НАТО протекторат бити способан да му правично суди? Било би заиста интересатно и логички коректно да нам професор Миодраг Перовић који помиње покојног либијског лидера у крајње негативном контексту, правдајући и величајући његово садистичко убиство, одговори и на ова питања.

Поменут је потом и Башар ал Асад, за кога професор Перовић каже: “већ је убио 100.000 грађана употребом авијације, артиљерије и ракетног оружија којим га снадбијева Русија“. Површност, сколоност ка перфидној манипулацији  и злонамјерност у овој констстацији могла би се искључити једино ако Мишко Перовић уопште не чита своје приватне новине и прати програм СНН-а. Тамо се редовно преносе саопштења тзв. Сиријског опсерваторијума за људска права. Последњи извјештај са почетка мјесеца, ова организације са сједиштем у Лондону наводи да је од 100.000 страдалих у сиријском грађанском рату, њих чак 25.407 припадника регуларних војних и полицијских снага. Да ли је и њих побио предсједник Асад? У истом извјештају наведено је да је међу страдалима 18.000 побуњеника, знатно мање од припадника режимских формација. Да ли ова статистика подржавама чињеницу да се тамо ради о легитимном бунту голоруког против злог режима?

Да ли је професору Перовићу и осталим локалним НАТО навијачима позната књига Ноама Чомског “Неуспеле државе“? Објављена још 2007, пуне четири године прије избијања сиријске кризе, ова књига садржи следеће поређење: “ЦИА је подржала герилце ОВК да нападају цивилне мете на Косову почетком 1999, отворено објављујући како се надају како ће насиље испровоцирати груб српски одговор који би се могао искористити за подизање подршке јавности на западу за напад на Србију. Могуће је да су тренутне војне акције САД дуж сиријске границе на сличан начин осмишљене да испровоцирају неки повод за напад на једну од арапских држава које тренутно одбацују наређења Вашингтона.“

Професор Перовић вјерује да је: “Арапско прољеће изворни покрет и да је задатак САД да помогну побуњеницима за рушење диктатуре.“ Да би се стекла потпунија слика о томе како САД “ослобађају“ бивше диктатуре пожељно би било одговорити на следећих неколико питања. Да ли је данашњи шеријатски НАТО протекторат у Либији слободније и просперитетније мјесто за живот од Гадафијеве секуларне џамахирије? Да ли је послије америчке “помоћи“ у рушењу режима Садама Хусеина, Ирак постао безбједнији и слободнији? Да ли је лажна држава Косово примјер поштовања људских права и слобода? Јесу ли посматрано кроз историју шахов Иран, Пиночеов Чиле и Сухартова Индонезија постали просперитетнија и слободнија друштва након директног и индиректног уплитања САД? Има ли уопште позитивног примјера позитивних ефеката америчког спољног мијешања у унутрашња питања неке земље? Колико је до сада милиона људи страдало у грађанским ратовима и кризама директно изазваним директним и индиректним уплитањем САД?

Коначно шефу друге црногорске фамилије за све  патње потлачених народа на овом свијету крива је Русија, “суптилно“ анализирајући да њена “злоупотреба права вета у Савјету безбједности значи спречавање УН да прекрати злочин“. У досадашњој историји постојања овако конципираног СБ УН, САД су употријебиле право вета само у случајевима спречавања међународне осуде израелског режима апартхејда, више пута него четири остале сталне чланице заједно у свим свјетским кризама. Имајући у виду ту статистику крајње је лицемјерно, морално проблематично и површно из позиције неупитног подржаваоца америчке спољне политике критиковати руско држање у формално највишем тијелу свјетске организације.

Руски вето у СБ УН није спријечио НАТО агресију на СРЈ, као ни окупацију Ирака и близу милион страдалих у каснијој ескалацији вјерског насиља директно узрокованог агресијом, рушењем режима Садама Хусеина и америчком окупацијом те земље. Изостанак руског вета у Либији довео је до више од 100.000 жртава грађанског рата, који без НАТО агресије засигурно не би ескалирао у том обиму. На срећу руски вето данас није безвриједан као што је то био деценију раније. Захваљујући томе по свој прилици су алавитска, хришћанска и друге мањинске вјерске заједнице у Сирији спашене од сасвим извјесног геноцида осмишљеног у Вашингтону. Изгледа да су милиони спашених живота чврстим и принципијелним ставом нове велике и снажне Русије, веома обеспокојили наше локалне љубитеље осиромашеног уранијума.

НАТО пријатељи професора Миодрага Перовића бацили су 1999. године приближно 15 тона осиромашеног уранијума на територију СРЈ. Иако формално још увијек не забрањено, ово оружје због чињенице да трајно загађује средину на коју је испаљено, опасније је и токсичније од било код другог бојног отрова, укључујучи и сарин наводно употријебљен у Сирији. Доказано је да се приликом удара овакве муниције у чврст предмет ослобађа уранијумска прашина. Ово опасно једињење ваздушним струјама разноси се даље десетинама километара унаоколо, таложи су у води, земљи, биљном и животињском свијету. У периоду од пет година након испаљивања почиње да  код људи изазива малигне туморе, леукемију, дегенеративне промјене код потомства и менталне аномалије. Не само да професор Перовић никада није осудио овај злочин, већ данас 14 година касније у тренутку када се овај простор суочава са рекордним порастом обољелих и умрлих од рака, чуди како неко може да НАТО сматра злочиначком организацијом?

Упркос свим својим подјелама и несавршеностима, данашњи Црногорци прихватају прокламоване ставове о неопходности приступања државе НАТО пакту и оде о хуманости америчке спољне политике, у једнакој мјери као што прихватају ставове тзв. ЛГБТ организација о потреби одржавања педерских маршева. Да би интеграција у НАТО и педерлук постале опште прихваћене категорије у црногорском друштву, по свој прилици биће потребно још много тона осиромашеног уранијума и другог тајног НАТО оружја способног да продукује менталне аномалије.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: