Људи сенке у зверињаку страсти
1 min read
Мишо Вујовић
Пише: Мишо Вујовић
Мисао Слободана Јовановића : “Народ је слабо ограђени зверињак”, данас најбоље илуструје комуникација људи без лица на разним порталима и друштвеним мрежама.
Феномен дежурних коментатора представља својеврстан интелектуални вентил бојажљивих, доконост дежурних зависника, обуздавање фрустрација, терапију сујете, али и пражњење потиснутог страха, крик у ноћи чиновника, намештеника и пословног света који дубини свог незадовољства настоје да бар мало дају анонимног одушка и пред својим алтер егом покажу неслагање са галопирајућим, колективним померњем мозга.
Без обзира да ли је неко потписан псеудоним или правим именом, уколико угрози било кога веома брзо доступан полицијским и безбедоносним службама. И поред тог сазнања огромна већина се осећа комотније под капуљачом. Овај, углавном, контролисани и каналисани зверињак је, добрим делом, својеврстан параметар друштвених збивања, колективне свести,определења грађана али и правог виртуелног рата такозваних ботова. То је уједно и непресушан извор информација и аналитичких истраживања разних служби и институција.
Дакле, захваљујући интернету готово да нема личности, под правим или лажним именом, уколико запара ничију “радозналост”, да неће постати предмет озбиљне анализе са брзим склапањем профила навика, склоности, определења, порока, хобија…
“То што сам параноичан не значи да нисам гоњен”, давно је написао неки невољник.
Последњих година интернет је постао огромна регрутно – комерцијална беза и полигон и оружје неслућених могућности.
Већина текстова на порталима и друштвеним мрежама само је повод за распламсавање полемика читалаца под маскама шароликих определења, пристојног понашања, интелектуалне снаге, али и клиничких случајева, примитиваца и доконих губитника. Диоптрија ових „стравствених“ полемичара без идентитета обично се своди на сагледавање или “лов” детаља ван контекста, али и острашћено крљање “југа и севера”, односно супростављених група на сваком порталу. Тај страсни маскенбал различитог ранга писмености, политичког определења, културолошког ниво, социјалног миљеа уз полемичко надмудривање често је много занимљивији од теме која је распламсала расправу.
Размишљао сам у више наврата о веома квалитетним коментарима појединих редовних читалаца портала ИН4С за које је штета што не открију свој идентитет, што је у једном осврту апострофирао свештеник Јован Пламенац стари вук српског новинарства.
Даровити читаоци, својим бриљантним освртима, веома често отварају нове димензије основног садржаја, стога сам убеђен да би ангажовањем људи тог профила, као пандан професионалним аналитичарима и помало потрошеним колумнистима, умногоме донело нову енергију сваком електронском медију.
Подржавајући ставове учесника с’ одмереном реториком, разложним и чињеничним освртима, овде ћу поменути “Госта” алијас гошћу која је отмено и зналачки обдуковала, добар део наше суморне свакодневице.
Насупрот овој рационалној и умереној читатељки озбиљног опуса и креативног размишљања, чврстих резонских становишта, налази се острашћеност ботова дукљанске провицијенције, а њихов лавеж иза ћошка по учинку подсећа на чучавац у коме се, гологуза група с’дијарејом окренута задњицама у круг око рупе,колективно празни. Разумљиво је да пред том руљом опскурно-неидентификованих виртуалних силеџија и насилника, није лако изаћи са пуним идентитетом и тим безличним воајерима, са ампутираним карактером у преднаталном периоду, дозволити да уринирају и повраћају по било коме. Чињенива је да човек са достојанством ни под псеудонимом себи неће допустити примитивни начин комуникације узвраћајући таквом талогу истом мером.
Симпатична су ми запажања извесног Ђикана који је комплементаран са Гостом, врцав са духовитим архаизмима из те изворне Црне Горе, испражњене и у једном делу опогањене разним Дедејићима и цетињским шизоидних поривим за суицидом.
Ђикан као најагилнији са одличним дијапазоном тема којим се бави, обиљем сјајних коментара, понекад набацаних чињеница, требао да изађе из анонимности. Зашто људи са знањем и ставовима немају снаге да их потврде својим личним кредибилитетом и да ли је и то параметар метастазирале летаргије друштва?
Апсурдно је да на сурову стварност и патологију овог простора не реагује више људи пуним именом и презименом већ уместо анализе и критике изнетих ставова, знојави са капуљачама улећу у каљаву арену страсти бавећи се репризним и помало патолошким темама, падајући несвесно у виртуални лавиринт беживотног празнословља.
Страх! Или недостатак грађанске храбрости. Е ту је суштина проблема.
У коментарима на мој последњи интервју вашем порталу појавио, се ничим изазван извесни Елем, коме су очито циркум цизију обредно урадили на мозгу, пишући о злочинима Срба и некаквом јуришу Србије са моћном ЈНА на голоруке муслимане. Уместо бављења његовим лажима навешћу само неколико података као чињеницу да је Србија хтела да јуриша питање какав би епилог рата био и да ли би победницима судили у Хагу ли било где друго?
Чињеница ради, морам да подсетим да је Сарајево грунтовно 78% било у власништву неколико српских породица и да је у урбаном делу на сарајевским стратиштима страдало 8225 Срба од чега четвртина од муслиманских снајпера. Ко је протерао сарајевске Србе? Ко је масакрирао војску у Добровољачкој улици? Тузланску колону која се повлачила? Ко је поклао 2800 Срба у Кравици, Ратковићима, Скеланима, Факовићима и осталим селима око Сребренице? Ко је започео рат? Одакле у заштићеној и демилитаризованој зони, каква је била Сребреница, до зуба наоружана формација величине дивизије!?
Још почетком 1992. године у Скуптини БИХ Сенад Шахинпашић Шаја, посланик СДА певао је песму : “Од Сарајева до Ирана биће земља муслимана”, поручујући српкињама да спремају димије и фереџе. У Вишеграду је Мурат Шабановић завео терор над Србима претећи џамахиријим и шеријатским законима. Суд га је ослободио за рушење и бацање у Дрину бисте Ива Андрића, да би почетком рата запосео Хидроелектрану Вишеград с’ претњом да ће је дићи у ваздух. Како тај сулуди наум није могао остварити отворио је вентиле и потопио пола града. Без санкција је прошло и вандалство са Шантићевим бистом у Мостару одакле је протерано четрдесет хиљада Срба. У исто време у Сребреници је убијен судија Горан Зекић, у Сарајеву стари сват Никола Гардовић…У јесен 1991. године сарајевски магазин “Vox” на насловној објављује цртеж на ком припадник Ханџар дивизије са фесом на глави и јатаганом за појасом стоји над одрубљеном главама српских лидера Караџића, Крајишника, Кољевића и Шешеља.
Ето како је почео рат у БиХ.
Треба прочитати књигу Ибрана Мустафића ратног начелника полиције у Сребреници “ Планирани злочин” о зверствима Насера Орића и размерама фарсе зване геноцид у Сребреници.
Муслимани и Дукљани су део дијареје од које су Срби хронично оболели. И једни и други су „рукавац реке који је невријеме одвојило од матице“, како то описује Меша Селимовић. Данас су и једни и други устајала бара којој је извор пресушио а неме где да отекне.
А ви Дукљани уместо века уједињења славите окупацију Аустроугарске, ви сте и тако потомци оних истих слугу и потказивача аустроугарских. Потказивали сте Аустроугарима браћу да би им окупатор скинуо главу.
Данас славите разбојнике и пљачкаше, убице и сецикесе чији потомци по Цетињу каче најстрашније брљотине не о Србима већ о себи. Изобличени од домољубља према сурогат нацији за амбис у коме се нашао тај град разорен немаштином и гордошћу, данас и после 70 година враћања свих атрибута државотворности и 12 година разлаза са Србијом, о суверенитету је апсурдно говорити, окривљујете Србију. Ту исту Србију која је три деценије од својих грађана отимала део личног дохотка и уплаћивала као помоћ братској Црној Гори.
Каиновски јој се захваљујете.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
… Bmx, čemu ove paranoje!??
Nijesi li možda zaboravio svaki onaj Mišov tekst, koji je ovde svijetlio?
Što će ti ovaj komentar?
Sve, sve mora da ima svoju mjeru! Pravu.
Браво Ђикане!
Браво Мишо!
Нисте ви случајно иста крв ако сам добро разумела.
Ипак Ђикан за копље мени бољи. Често читам а ретко коментаришем. Сада сам баш баш морала и сама повређена. А радо читам Вујовића који је досада изузетан, у праву је Ђикан. Није му требао овај текс.
Стварно је овај Вујовић чудовиште! Свима нам је повриједио анонимност . Ја никог не пљујем и ни по коме не повраћам и не осјећам се повријеђеним, мада дискреција није загарантована, а Ђикан и он много личе. Ко је ко тешко је утврдити.
… Ponekad, ponekad ni samome sebi ne vjerujem, što bi mi pa drugi povjerovao na riječ?
A nije da ne gajim nadu ….
Da će mi Mišo, on prije svega on, ili bilo ko drugi, a nije mi svejedno, da će mi povjerovati kako mi cilj nije bio da budem u pravu! Nego da baš ovaj pisac, ne i svaki drugi, baš je mene brige, pisac koga sa osobitim zadovoljstvom i radošću čitam, da baš on svaki sledeći put bude u pravu!
… Moj, biće, starinom rođak, na koga sam ja i ponosan. Pa sam sebi dao za pravo, i slobodu dao, da budem žešći kritičar, nego što bih bio, da je ko drugi u pitanju … Trošio se ne bih!
Zainteresovan da on nepogrješivo i istinito sudi o svemu, o bilo čemu, kako to i radi, posebno o svojim čitaocima!
Kako to nije radio.
Čitaocima je sudio nakrivo, namjesto …
Kako nije …
Ovoga puta nije, svejedno njegove džentlmentske riječi. Odmjerene riječi jednog gospodina, pisca sa lepijem onim manirima, koji su svugde u manjku!
… Piscu su ovome one u višku, da je bilo, kako nije bilo, podjelio bi taj “ višak “ sa svojom vjernom publikom.
Bio bi to jedan sasma zadovoljan pisac : i sobom, i svojim čitaocima! I oni njime, još i poviše.
Bio bi to onda jedan idealan pisac. Takav i čovjek.
… Kome je Mišo najbliže. Na domak sami.
Eto otud, samo otud moj komentar.
Pa, ko mi je povjerovao, pogriješio nije.
A da mi sam pisac vjeruje, to pouzdano znam.
A kako znam, e, to baš i ne znam!
… Djikan, kome se za Miša Vujovića poštovanje podrazumjeva, još samo jedan običan njegov čitalac.
Kako gođ, bez onoga : “ Ja tebi serdare, a ti mene vojvodo „!
Već, ako se kome priviđa.
… Bezmalo zaprepašćen !!!
Ne mogu da vjerujem što čitam!?
Okašnjele, naknadne pameti, priznajem, nije mi na čast …
Bio čitati na vrijeme!
Pažljivo čitati, cio tekst iščitati tvoj …
Ovako, na drugo čitanje, nakon što sam naknadno pročitao Kuma i Anonimog, njihove komentare, ucveljene…
… Nije ti trebao ovi tekst, Mišo! Svakako nije.
Ni on tebi, ni ti njemu!
Nije tvoj, iako si ga pisao … Bolje, stoput bolje da nijesi!
Čemu on, svađalica! … Uvredljiv! Zabada trn u zdravu nogu!?
Još i ne priliči tebi, ne! Nimalo.
Neko drugi Mišo …
Ne i onaj kome se svi ođe, svejedno „kapuljačari “ grđeni, ili ti prezimenjakovići vrli, svejedno … Svii oni koji se jednako dive piscu, raduju njegovim krasnim tekstovima ; neštedimice ga hvale, što je ovaj i zaslužio, bez svake dvoumice!
Opet, bio pažljivije čitati Djikane …
Morao bih da zaćutim, ali jače mene, makar još za ovu riječ!
… Morao bi da voliš svoje čitaoce, Mišo! Morao!
Ne i da ih kinjiš!!!
Da ih voliš!
Onako kako voliš svoje junake.
Svoje “ likove “ !
O kojima sa osobitim sentumentom i ljubavlju pišeš, o svojim prijateljima i poznanicima, koji su oni bolji, oni najbolji ljudi. Što su svakom ovdje tvome čitaocu prirasli za srce, zahvaljujući tebi, rode!
Bilo bi bolje, neuporedivo bolje da … Da namjesto grke riječi, da njeguješ čitaoca svog! Da ga trudno zalivaš. Nježnu čitalačku biljku, da ne uvene, naopako bilo!
Ne da ga truniš i prekorjevaš samo zato … Da ga manišeš, jer, jer se on potpisao svojom voljom, kako mu drago, milijem njegovim nickom! Ne pitajući se, a i što bi, da li ti je takav po volji! Potpisan, tebi nedovoljno.
Što je tebe grozno uljutilo, zaboga!
Pomisli, promisli , Vujoviću …
Jednog ljutog pisca, zdravog bijesnog njega … Koji traži od svakoga svoga čitaoca da mu pragu priđe. Na dom dođe. Da mu zakuca na piščeva vrata, da mu se predstavi punijem svojim imenom, da mu podastre ličnu kartu prije nego proslovi, sa dva svjedoka pride zlu ne trebalo, da mu još priloži i od notara uredno ovjerenu krštenicu … Da pisac istraži do srži čitaoca! Da ga skenira! Onda tek da mu odobri, da ga ovlasti, da mu befel da, ovlašćenje napismeno, da ovaj, kukavac ovaj, da on tek tako čekiran od samog pisca, e, da tek onda može da ga čita toga pisca, još i komentariše, mašala !??? Pisca, koji je ražljutio, kako je odobrio, pečatirao čitaoca!? Ovjerio.
… Mišo !??
Mani se Mišo ćorava posla, naopaka. I ti, i dobri naš otac Jovan, kome se njemu jednako raduje ista bratija anonimnih, što mučeno drežde na srpskom, onom jedinom portalu. Da ako ugrabe srpsku riječ, vašu, bilo čiju, koja će da im ugrije studna čitalačka srca! … Željna ona lijepe i pametne srpske riječi!
… Imate vi pametnija posla, nego da ućerujete ovoga u pamet! Da mu solite, da ga anonimnog, pod pseudonimom onog, da ga prekorjevate i korite … Da ih na zor ćerate u njihova imena i prezimena, iz hiljade razloga izbježala od svoga vlasnika.Pa su njima samo još nickovi ostali verni.
… Već, ako nemate što konkretno da zamjerite njihovim komentarima i stavovima : Vunjenom, Foču, Baju, Vlatku dobrome, Kumu, Moračanki, Sani, Stanislavu, Anonimnom, Archiu, bilo kome od njih da nešto konkretno zamjerite! Kako je to jedino razumno, prihvatljivo …
Imate vi pametnija posla, preča ona …
Da kao i do sad’ pišete, da svijetlite put čitaocu, da on lakše izbije na čistinu, na svijetlo da iziđe iz mrkline montenegrinske … Da širom očiju progleda, čitalac. Zahvalan vam on, što mislite bliže njega! Blagodarim.
Svakako vi imate pametnija posla. Sve ida ne pišete, a pišete. .. Što je dobro. I više nego dobro!
… Što nije, što je i više nego štetno, da ni sa čim izazvani istražujte svoje čitaoce, ima ko! Ne jedite im ljeba, žbirima montenegrinske! Kako nijesam rekao da to i želite.
Nije vama …
Već da pišete, ako će te.
Nije vam zapoveđeno.
Na volju vam.
I čitaocu svakom da vas čita, svejedno odsutna njegova prezimena.
Koja ona izvan čovjeka i onako ništa ne znače. Šuplja, prazna. Bezgovorna! Ništa vam neće reći, ako vam ono njhova nicka nije reklo.
I što će vama uopšte taj “ popis „, što će piscima tuđa neka i nebitna prezimena, kada već imate svoja!? Koja nijesu bilo koja, i bilo čija. Vaša, još i zasvjedočena svakim onim vašim tekstom, uredno potpisanim!
Što će kome ona imena kojih nema, pa ih nema, što će ona onome koji piše, što će mu ona na uvid!?
Čemu!?
Nije valjda da ste pasionirani sakupljači, kolekcionari odbeglih kukavnih prezimena, koja su za sobom na ćitalačkom poprištu kukavički, eto, neka vam bude, ostavila samo svoje nadimke, nickove, pseudonime. Koji su oni, istini za volju, stvarniji i istinitiji od svojih odbjeglih punih imena! … Dovoljni nickovi! Ni malo suvišni … Kažu oni sebe, kažu, ne bježe!
Eto, ako je od kakve pomoći!
… Bolje da sam ćutao, kada sam okasnio, nabrzo i nepažljivo čitao! Ko mi je pa kriv!
Pa se naknadno uzeo u pamet, i sebe i tebe, i vas, Mišo!
Bolje je i vama bilo da ste pisali, da nijeste uludo traćili vrijeme u istragu nekih tamo „:frustriranih“, bezočno anonimnih čitalaca!
… Bolje mene, bogumi, bolje i vama!
.. A što se Djikana tiče, ne zamjeri Mišo, da izvineš, j*** se njemu što ga ti kao hvališ, a ustvari …
Pun je njemu kofer toga. Dozlogrdilo : jednome valja, drugome ne valja … jeste, pa nije! …Čemu, ničemu! Odavna je on sjahao iz toga sedla … Nije on za to!
A jeste.
Ih šta se on za života naslušao i pohvala, i pokuda … Za tri ona života svoga nicka, koji je on njegovo pravo srednje ime, uzgred!
… Nego, vi svakako pišite, ne treba vam od mene dozvola, od nikoga, na slobodu pisci …Blagoš i nama anonimnima. Svaki je takav slobodan čitaocu u čisti ćar!
Pišite, zlatilo vam se!
I tebi, i ocu Jovanu, koji i on nedavno isto tako zaskoči na anonimuse, koji su se usudili …
On, već sam i zaboravii, toliko mu je to valjalo …
A ti ih zlorabicom, kako drukče, najprije ih zakiti, pa onda rasvjetli tminu njiove skandalozno i odiozne anonimnosti, reče, napisa :
“ …. dokonost dežurnih zavisnika „!
Pa, onda: “ … obuzdavanje frustracije, terapija sujete“!?
“ … Pražnjenje potisnutog straha „! – i šta sve još ne!?
Pušćaj se ti daljinom rođače, psihoanalitike, i takvog analizovanja! Pa ta nauka ne razumije ni sebe samu, kamoli čovjeka!
I ne samo zato …
Preča su tebe posla da pišeš one samo tebi svojstvene tekstove … Kako te ja, ne da’ Bog , ne ocjenjujem, ko sam pa ja da to radim!? … Oni! Oni su te vec ocijenili, procjenili, blogerski narod! Narod koji čita. Na njega je i pravo da procjeni i ocjeni. Tebe onom najboljom ocjenom. I oca Jovana, takođe … Izdvoji li vas!!!
Za primjer istakli, kako piše onaj koji misli! Koji kako misli tako i piše, a kako piše, srpski on piše!!!
Isčjekati ne mogu vaša pametna slova, koja njima bude nadu da nije sve izgubljeno! … Svemu ona, ta vaša slova, svakome na korist!
… A vi, u harangu na tog istog čitaoca, neka vam je Bogom prosto!
Ne bih ja, da se pitam. NE!
I nema vam druge, tako je udešeno : ako ćete da vas čitaju, volite svoga čitaoca. Zavolite ga! Što prije, tim bolje. I za vas, i za njega!
I najmanje je dovoljno.
Više je, mnogo je više nego da ga, ne daj Bože, ismijavate, povrjedite, uvrjedite.( Kako ja neću da vjerujem, i ne da neću, jednostavno ne vjerujem, da vam je to bila i namjera!)
Prisjetite, za razliku od pisca, čitalac ne traži da mu se iko divi što čita. I sami ste i čitaoci, znate!
A zadovoljan čitalac, on dopisuje pisca, jel’ de!
Na najljepši onaj način.
… Blagoslovenim čitanjem počašćen čitalac, svaki!
I pisac, i on! Pisanjem. I čitaocem, on.
… A da mi nije trebalo da ispravljam “ krivu Drina „, valaj nije!
N8i vama, nije!
Vama još manje, ako ćemo pravo!
Ako ćemo …
Daće Bog da hoćemo!
Све што је речено стоји. Без цинизма, ироније, вређања или лоше намере према свим пристојним читаоцима. Људи који су реаговали ако су се пронашли и мојим размишљањима то је ствар њиховог личног огледала. Апсурдно је да понављам или појашњавам – сваки опис је стање – ментално и духовно. Хвала на коректним коментарима са којима се могу сложити или не као и ви са мојим ставовима. И даље сам убеђен да треба што више честитих људи са интегритетом наступа јавно. Овде заиста има паметних, даровитих и духовитих личности чија су запажања много пута боља од текста на који су реаговали.
За фрустрације Дукљана нисам надлежан јер је то конзилијумски посао али и даље стојим иза сваке речи. Уваженом Ђикану хвала на шлагворту за данашњу колумну, али и аналитичком добронамерном и господственом реаговање на овај шкакљиви осврт.
Са уважавањем
М. Вујовић
… Samo ti prijatelju, kuckaj, piši!
Ono te kazuje, to što si napisao, bolje, stvarnije od svakog tvoga imena!
Dobar si ti.
U tekstu je jedino argumentovan odgovor Elemu.Ovo drugo líčí na cinizam.Na ocenu profesora u osnovnoj školí kad donese onu plavu vezbanku sa pismenim radovima.Novimar /odlican novinar/kao da daje opis nas preko nasih komentara,sto je neukusno:“intelektuální ventil bojazljivosti,dokonost dezurnih zavisnika,obuzdavanje frustracije,terapija sujete,pražnjenje potisnutog straha ,křik u noći..“Zaista poredjano za mozda 10%komentára od kad já pratim ovaj portál na predlog prijatelja.Podcenjivanje nas koji smo u ovom delu teksta nazvani kapuljacarima i maskenbalcima je smešno.Nismo neki heroji i aprcine ,ali sam siguran da smo dike ,u odnosu na 90%današnjih piskarala koji se potpisuju ,i bez stida i maski pojavljuju po ceo dan po kvazi programima raznih televizija.Mnogi nekadasnji ,a i današnji pisci ,su koristili anonimno predstavljanije.U ostalom, zar zaista tekstopisac misli da smo anonimusi za neke drzavne organe!?
Pohvale dami pod pseudonimom su ok.jer me svojim komentarima podseca na dame iz CG koje su karakterom i lepotam obelezile jedan deo mog vremena.Ovaj Djikan je zaista u punom kapavitetu normalnog komentátora, i doproneo je delom da se priključim ovom portalu.Tekstopiscu M.V.namerno stavljam inicijale,jer je prvi deo tekstq trebao da ovako potpise. Ovakav deo teksta samo mu moze pripasti pod inicijalima,tako da bi mogao i on da se maskira pod kapuljačom kao mi.
Koliko je velikih majstora pisane rijeci u jednom vaktu radilo pod pseudonimom
Licno sam svjestan svojih nedostataka u pisaniji a i u promisljanju
Velikih
I nekako mi ne ide da se podpisujem kao da sam nesto vazno i veliko iznio i samim tim sebe smatrao za velicinu
U odnosu na pojedine koji su artikulisani u promisli i pisanju
A i zbog familije
Da pojedini ne povlace njihova imena
A strah zbog sebe
Cisto sumnham da je to jer mislim da nije problem urvrditi ko sta pise
Jer maltene se zna ko sta ispod sebe ostavi a ne ko sta pise
Interesuju me pitanja oko kojih se pise ovdje
Srbsko pitanje generalno
Zivo me interwsuje i tice se
veoma
Nijesam clan nijedne organizacije dje bi iznio svoj stav i doprinos
A i prekratim vrijeme
Mada odise punocom kad se covjek potpise pod svoje djelo
Срби са „школом“ су у доба примирја на Балкану (јер сваки је мир на Балкану лажан) увијек прилично равнодушно гледали на екстреме у тзв. нацијама у формирању са којима су се додиривали.Тиме је,испоставило се, наношена непоправљива штета српском народу јер су се иза тог ноншалантног односа према „неким тамо“ психопатама изливале ријеке српске крви у доба рата.
Појединци који кипте мржњом,а третирани као дјеца ометена у развоју,први се дохвате ножа кад почне невоља и крену да чине зулум док већина у њиховом национу обавезно мудро ћути градећи се незнавеном.
Браћо и сестре,надајмо се у Бога да научене лекције из националне Историје на примјеру Црње и Горе нећемо опет утврђивати.
Срби ,свога посла.
Веома радо читам оно што пишете, г. Мишо Вујовићу.
Од Ваше појаве и, ево, до ове најсвежије анализе пред нама.
Има нечега веома заводљивог у Вашем посматрачком оку, а стил Вам је апсолутно беспрекоран.
Признајем да сам зато била мотивисана да исти текст читам пажљиво и многе по неколико пута. И када се не слажем са Вашим оценама, нарочито тада, све преиспитујући исправност сопственог погледа, који је заиста, у односу на Вас, поглед ,,испод брда“.
Слажем се с Вама. Поготову што мислим да интернет, исто као и папир, не трпи све.
И сада ћу рећи оно чега се највише грозим, оно чувено ,,али…“.
Али интернет портали су и места (савремени сурогати и компензације првобитне џунгле и до скора, кафане) у којима пулсира сирови и сурови живот, са свим својим наличјима, сплиновима, разголићеним табуима и суспендованим конвенцијама. У строго контролисаном и све више, у сваком сегменту регулисаном свету, они су неизбежна ментална анестезија, ако већ не терапија.
Када си у контакту са суштаственим злом, можеш ли се икако ишчупати из тих канџи неповређен?
Наравно да одговарам базобразно на безобразлук.
И браним свој став, свој род и свој народ, па макар била једина. Таква ми је природа.
Хвала на комплименту али моје знање је заиста скромно, просто волим…. Ја пишем само о ономе што видим. О ономе што не видим и не знам не пишем. Али је код мене све само на нивоу интуиције, када дође стани-пани. А дошло је, бар тако осећам.
И уопште, лакше би ми било да умем да мрзим, али сам од тог осећања оперисана укорењеношћу у српству, тој невероватној, надахњујућој, светлој прамајци овоземаљске цивилизације.
ОВО злотворско грдило када коначно збацимо и стресемо са грбаче, родиће се унутрашњим ослобођењем, убрзаним процесом и непојамном лакоћом, оно умртвљено и дуго успављивано, замало до вечног сна, оно исконско српско ЈА.
А ,,Ђикане“, а и друге ,,Ђикане“ који ће доћи, доживљавам на нивоу симбола, као пољубац принца, пред сам крај бајке који води, у коначном, после грдног страдања, ка најважнијем, ка буђењу наше успаване лепотице, Србије, Црне Горе и Републике Српске.
Хвала онолико принцу на пољупцу, а то што се унутрашњим снагама мора ( што се мора, мора, )…
Ето, просто нисам одолела ономе што лично не волим, оног чувеног ,али, што девојци срећу квари“, песнички речено.
Одох да даље размишљавам о животу, у безбедном подножју, испод брда. Лако је мени!
п.с. Не замерите.
Понекад или често сам груба, јер мислим да се Срби баве наметнутим нам трицама и кучинама, а не виде да живимо у конц-логору, чак су нам и жице около изградили (,,због миграната”)! Изнервирају ме смешно-, тужно- и грозно- бесмислене свађе, вређања, око бесмислених тема. Нису чак ни споредне, него потпуно бесмислене и наметнуте нам. Као оглавци. Надам се да ме разумете.
А Вама – хвала.
Уприличисте предивне текстове и позвасте многе од нас да са њима и кроз њих мисле.
Обогатити се новим сазнањима је дар. Тако…мислим.
Како год, лепо да се јављате, лепо да се чешће јављате, онолико колико желите па и да нас посрамите, и опоменете…
Што рекосмо, рекосмо у нади да ћемо Вас опет читати.
На крају овог обраћања, примите од мене још једном, изразе најдубљег поштовања и нека ми нико не замери, ако, понекад, кажем нешто непромишљено или чак, што је и веће зло – немушто и неразговетно.
Радујем се ако ми ,,грубијанство“ не узимате здраво за готово, тешко је у писању показати да не мислиш лоше (у животу још теже).
Обрадовали сте ме и просто озарили помињући ме (незаслужено) у Вашем тексту, без претеривања!
Поздрав и свако Вам добро!
Još i …
J**** Mišo, hrabrost!
Zar je među nama Srbima iz Crne Gore, Crnogorcima, zar je među nama hrabrost vrlina!??
… Poštenje?
Dobrota?
Ona, dobrota …
… Đe smo mi najtanji!
J**** hrabrost, rođače.
Svak’ može da bude hrabar, svaki!
… Mišo, rođače, nema u Vujoviće, porjeklom Vujoviće, u Simove potomke, onoga Sima Milutunova – svega da ima, straha valaj nema!
Kako sve znaš, i ti bi morao da znaš! … Znaš.
Razloga, e njih ima!
Ne staju oni u jednu bošču, razlozi.
Svačiji je drukčiji, meni dovoljno dobar!
… Znam da znaš, oduvijek je tako i bilo među nama stsrocrnogorskim Srbima, Crnogorcima – svaka nam je hrabrost imala svoj razlog, pravi!
Kada te “ hrabrosti “ nema, s razlogom je nema!
Nije ulaziti u tuđe razloge, ako čovjek sa razlogom nije kakav štetnik. Ako štete nema, nije se baviti tuđijem razlozima koji su uvijek intimni, nije za onaj i inakav postupak koji nikome nije na štetu, ako i od koristi nije … Vujoviću, veli ti isto tako jedan Vujović davninom.
Još i ako je to što ođe radi mnozina dobrih i još boljih, ako je to od kakve koristi, i to je hrabrost!
… Hrabrost je danas najveća da čovek zna ko je i čemu je.
Da bude svoj.
Ne mora da se time oglasi. Dovoljno je da je takav.
… Podsjetio sam onomad dobroga Jovana ko je sve, nijesam i zašto, pisao pod pseudonimom. Kasnije, kasnije smo viđeli da su to, ustvari, bili oni najhrabriji.
… Nije ih umanjilo.
Sve u svoje vrijeme, pa i “ hrabrost „!
I ne vuci me za jezik : potpisivao sam se ja kada se mrzlo, Mišo! Nijesam mario za cijenu.I ti me znaš, iako ti se čini da me ne znaš. Zato sam i tu đe sam, žao mi nije, opet bih ja.
Nego, blagoš meni, ti samo i dalje piši. Piši đe stigneš i koliko uzmogneš!
Nijesam jedini koji se raduje svakom tvome tekstu.
Koji je svaki on od čoveka i za čoveka
Tvoji tekstovi popravljaju ljude.
… Niko ne može više od toga. Niko!
Заборавих…
Немам где а морам дати подршку Ђикану испод овог Мишовог текста јер је величанствен – Ђикане обожавам Вас…
Ђикан је витез…
Не треба нам ,,откровење“ или објава.
Верујем да и без тога сви знамо ко је.
Ђикан је особа са израженим идентитетом, одважним темпераментом и препознатљивим, особеним стилом.
Sa zakašnjenjem, ne zamjeri!
… Gostu!?
Ne bih, ali znam, pouzdano znam da ćeš me razumjeti : Čovjeku, trebalo bi svakom da je sreće, skoro da je istu smetnju i kada mu je nešto u manjku, jednako i kada mu je u višku!
Ne zaslužujem ja, naiskrenije, ovakvu tvoju riječ!
Nije u pitanju nikakva lažna skromnost, o sebi mislim skoro pa dobro, opet, nijesam zaslužio …
A tebi u svakom slučaju hvala, sestro srbijanska, upola da sam, nije malo!
Mrzim Cetinje.