Ломпар: Aндрић и Црњански били против заједнице са Хрватима
Мило Ломпар
Несумљиво једна од најоригиналијих личности у нашем 20. вијеку Милош Црњански подијелио је злехуду димензију српске историјске судбине у прошлом столећу и он је тога био свјестан већ половином, а нарочито пред крај свог живота.
Овим ријечима Мило Ломпар, историчар књижевности, филозоф, професор и председник Задужбине Милоша Црњанског, описао је великог српског писца, гостујући у емисији „Ћирилица“.
– Рођен 1893. године у Чонграду, живео је у Хабзбуршкој монархији, а у Темишвару се школовао. Послије је говорио да је „као и сви рођени на периферији нашег народа у себи понио велику љубав за српску књижевност и претјерани националн осјећај“. Ипак, тај осјећај Црњански је изградио у односу са сложеним свијетом Хабзбуршке монархије, гдје су се Словени осјећали угроженима и потиснутима, објаснио је Ломпар.
Као врсни познавалац биографије Црњанског, Ломпар је изнио податак како је 1935. године Црњански у чланку написао да је „главна грешка приликом стварања Југославије била у томе што није повучена разлика између побједника и поражених“.
– Дванаест година прије тога Иво Андрић у писму Зденки Марковић пише „уједињење ће изгледа бити потребно да се спроведе поново, јер ово прво је за Загреб било прејефтино“. Њих двојица мисле исто, само што Андрић говори приватно, а Црњански јавно, подсјетио је Ломпар и додао: „У овом тренутку када смо ми поражени од западних, тачније америчке силе, они желе да ту разлику учине невидљивом. Они желе да наш отпор учине непостојећим, зато му морамо дати најприкладнију форму, а то је културна интегрализација, односно формирање културног модела који мора постојати и у Бањалуци и у Херцег Новом и у Врању. Не говорим о југословенском интегрализму, него о српском“.
Ломпар сматра да се то може догодити само „уколико се политика Београда промијени и то тако да не подлеже притисцима“.
– Патимо од недостатка колективне воље и унутрашњег осјећања да се другачије политички конституишемо. Недостаје нам у овом тренутку национална политичка оријентација као нешто што би представљало кључни моменат да се обликује другачија политичка стварност, закључио је Ломпар.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Miloš Crnjanski nije veliki srpski pisac nego najveći srpski pisac. Njegovo književno djelo je bolje i značajnije od djela Iva Andrića, iako je ovaj drugi dobio Nobelovu nagradu. Ali kao što ne znaju ništa o svojoj istoriji, srbi takođe ne znaju ništa o svojoj književnosti.
Kada pričate o Andrićevom viđenju srpske istorije, morate znati istorijski kontekst u kome je to izgovoreno. Andrić piše o vremenu posle I sv.rata kada je srpski vojnik bio oličenje žrtve i poštenja, kada pri prolazu kroz Bosnu nikome nije uzeo ni jaje ispod kokoške a ne daj bože da je nekoga ubio ili mu zapalio kuću. Danas bi Andrić sigurno bio zatečen onim šta su radili srbi po Bosni, u kakve su se zločince pretvorili, ko su im bile vođe i njegovo viđenje srba bi bilo drugačije. Andrić sigurno nije bio idiot koji bi sve to podržao.
“Andrić piše o vremenu posle I sv.rata kada je srpski vojnik bio oličenje žrtve i poštenja, kada pri prolazu kroz Bosnu nikome nije uzeo ni jaje ispod kokoške a ne daj bože da je nekoga ubio ili mu zapalio kuću. “
Evo Komlen je upravo priznao da je srpski vojnik iz I svetskog rata bio dobrica i pozitivac, koji nije nikoga ubijao, niti palio kuće.
Samim tim Komlen hoće da kaže da srpski vojnik nije bio agesor u Crnoj Gori i da nije ubijao Crnogorce i palio im kuće.
A što se tiče srpskih pisaca… i Crnjanski, i Andrić, i Pekić, i Selimović, a ranije i Njegoš… sve je to naše!
To su ljudi sa različitih područja, pa čak i različitih vera, a opet svi deklarisani Srbi!
A ko je veći i značajniji za srpski narod neka odredi svaki pojedinac za sebe. Stvar ukusa.
A da su veliki i značajni svi – jesu!
Srbi će ih zauvek pamtiti, pričati o njima i biti im zahvalni.