Ломпар: Црњански би ставио акценат на националну политику

У години у којој је обиљежена 125. годишњица рођења Милоша Црњанског, Мило Ломпар, професор Филолошког факултета и предсједник Задужбине Милоша Црњанског, објавио је капиталну студију посвећену великом писцу — „Црњански, биографија једног осећања“.

Као најбољег познаваоца живота и дјела Милоша Црњанског, питали смо Ломпара како би писац „Сеоба“ видио данашњу Србију.

„То значи да се мало бавимо нагађањима. То је више нека игра него реалан свијет. Зависи у ком регистру би је посматрао. Ако би је посматрао у складу са његовим умјетничким виђењем, она би одговарала његовом меланхоличном погледу на људску историју.“, каже Ломпар за Спутњик.

Црњански је, додаје професор, у својој основи имао песимистички поглед на историју, који се, како каже,  онда граничио на два пола.

“С једне стране је говорио о космизму, дакле на неки начин је утапао постојање човјека у постојање других живих бића, односно у ритам целокупне природе, и то је било један облик стилизованог меланхоличног доживљаја човјековог нестанка. С друге стране се бавио конкретним народима, попут српског, и њиховим историјским ходом, и то је на неки начин имало трагичније, а не само меланхоличне тонове“, објашњава он.

Основни доживљај српске историје код Црњанског је био дат у два главна тона. Један је био трагични положај српског народа, што је он доста често обликовао и исказивао.

Професор Ломпар истиче да је писац био везан за једну врсту трагичног момента српске историје. Он подсјећа да је Црњански одрастао на периферији српског националног простора, у близини Темишвара, и та слика ишчезавања српских села, мјеста која носе српска имена, која је била карактеристична за Темишварски Банат, за Србе високо у Угарској, била је, додаје он, трајан доживљај његовог историјског виђења.

“Чак у ’Дневнику о Чарнојевићу‘ имате попис оних цркава у Сент Андреји и опустелих мјеста. Тако да би вјероватно данас посматрао опустошене крајеве на којима су некад Срби живјели и које је он обилазио у међуратном периоду, са извјесном и дубоком сјетом и меланхолијом“, додао је предавач на Филолошком факултету.

Међутим, мимо тог умјетничког доживљаја, код Црњанског је био врло развијен и један активни, динамични пол личности, јер је он сам био динамична и активна личност. То је помало противречно у односу на његов претходни доживљај.

Чувени писац је био човек изразито динамичког односа према стварности са великим интересовањем према историјским прегнућима, нарочито Карађорђа, кога је описивао у величанственим потезима. Он је био његова трајна фасцинација.

„Односио се са великим поштовањем и према снази и борби нашег народа за опстанак и могли бисмо рећи да су се та два пола преплитала у његовој личности. С тим што је овом уметничком или филозофском полу припадао на неки начин, песимистичко-меланхолични тон националне судбине, а овом другом активном, дневном, могли бисмо рећи политичком слоју, припадао је један много динамичнији, много делатнији поглед на националну егзистенцију.“, сматра Ломпар.

Он мисли да су та два елемента код писца била у различитим односима и да би он на тај начин могао да одреди и данашњу ситуацију.

На питање какав би био поглед Црњанског на Европску унију, Ломпар одговара да је он, у политичком смислу, често имао однос према ритму времена који се трудио да погоди, и да би у том спектру значења Црњански, који је био формиран у средњоевропском културном кругу, могао имати чуло за једну врсту европских интеграција.

„Ако читате његове текстове које је објавио у аргентинском часопису ’Економисто‘, који је уређивао Милан Стојадиновић после Другог свјетског рата, видјећете и бићете можда импресионирани како је он раних педесетих година, кад се први пут помаљају обриси Заједнице угља и челика, већ говорио о европској економској, трговинској и оно што је посебно парадоксално — војној заједници“, истиче професор.

Црњански је у тим текстовима расправљао, између осталог, и о војним аспектима европског уједињења, што значи да је он тадашње разговоре (а тада је живио у Лондону) о садржајима европског уједињења пратио са великом пажњом. Такође, писао је у тим чланцима и о аспектима британског придруживања ЕУ, тако да њему ЕУ није била непозната тема.

„Ако можемо на основу тих текстова да закључујемо, можемо видјети да је он говорио о једној врсти трговинског уједињавања са једном врстом разумјевања док је гајио велику скепсу према војним и политичким аспектима европског уједињења. Мислим да би са својом посебном осјетљивошћу на британске аспекте политике са посебним обзиром посматрао британско одвајање од ЕУ и мислим да би у тим ширим, континенталним релацијама уочавао одређену врсту проблема које и ми данас видимо“, каже Ломпар.

Он додаје да нема сумње да би њему импоновао успон Русије после 2000. године. Црњански је био славенофил и русофил у том смислу, сматра Мило Ломпар и додаје да би му нарочито импоновала та врста поновног руског присуства у европској и свјетској политици.

„Мислим да би имао осјетљиво уво и за проблеме православне екумене, зато што је имао чуло за вјерске подјеле унутар савременог свијета. Не треба заборавити да је он дуго боравио у Риму и с пажњом посматрао Ватикан, према чијој политици је, нарочито политици Пија XII, гајио резерве, готово од самог њеног почетка“., објаснио је он.

На питање како би Црњански гледао на вишегодишњу српску политику „ЕУ нема алтернативу“, Мило Ломпар закључује:

„Мислим да би он тешко разумио оволике размере српског несналажења и да би стављао акценат на оно на шта је стављао и у предвечерје Другог свјетског рата — на неку врсту националне политике“.

Прочитајте још:

Списатељица креше чемпресе

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: