Лопови

Пише: Милија Пајковић

Шта треба написати о лоповима, а да то буде нешто сасвим ново? Све ми се чини да је то ипак узалудан посао, па ћу се потрудити да не будем преопширан, а да опет закачим онолико колико и треба о овим блиским рођацима са ђилкошима, шпијунима, па у неку руку и са будалама, јер треба бити и нека врста будалетине па красти!

Ако напишем да се краде још од првобитне заједнице, онда то звучи већ виђено и сувопарно, па ћу онда изрећи само ово – краде се откада постоји крађа.

За вријеме цара Душана, кад је наша царевина била веома моћна, постојали су, наравно, и лопови, иначе не би били спомињани у чувеном његовом Законику у члану 145 ( 146): О разбојнику и лопову. Наређује Царство ми: По свим земљама и по градовима, и по жупама, и по крајиштима, разбојника и лопова да не буде ни у чијем подручју. И на овај начин да се прекрати крађа и разбојништво: у коме се селу нађе лопов или разбојник, то село да се распе, а разбојник да се обеси стрмоглавце, а лопов да се ослепи, а господар села тога да се доведе свезан к Царству ми да плати све што је учинио разбојник и лопов од почетка, и опет да се казни као лопов и разбојник.

У сваком насељу је био скуп од шест људи, добрих и заклетих, који су одлучивали да ли је онај који је осумњичен за крађу ,,познати лопов“ или онај у покушају, дакле, који тек улази у тај посао. Обични лопови су кажњавани одсијецањем дијела ува, а било је ту и сјече руку и носева.

У каснијим временима лопове су спроводили са оним што је украо низ највећи сокак села или су га водали по главној улици вароши, као мечкари мечку. Тако су сви сазнавали ко је лопов и падала је љага не само на њега, него и на његову породицу, иако у њој није било других крадљиваца.

Иначе, лопови који одолијевају свим временима, који постоје откако и држање кокошака јесу ткз ,,јајаре“. Они кроз вјекове обилазе пологе у селима и краду јаја. Уз јаја крадуцну још понешто што им падне шака. Мора им се признати спретност јер никада не разбију ниједно јаје, али зато њима разбије носину газда кад их ухвати на дјелу.

Слични су веш-лопови. Њихов домен дјелатности је брзинско одношење сувог, полусувог, па чак и мокрог веша са жица и канапа. Постоје и данас.

Ето споменуо сам да је код нас лопова било одвајкада, да не испадне да ублажавам неко раздобље нашег битисања, а неко друго не, међутим, па нека се неко љути колико год хоће, од 1945. године, па све до данашњих дана, лоповлук је доживио свој препород, дочекао је свој ,,хуманизам и ренесансу“ и то на свим просторима Југоисточне Европе. Добио је разне облике, врсте, подврсте, обогаћен је свим и свачим. Постао је права правцијата лоповска индустрија. Посебна занимљивост јесте да је ту доста подударности са подјелама у шпијунском занату.

Нова врста лопова настала у првим годинама комунистичке владавине били су задружни лопови и лоповке. Иначе, да неко погрешно не разумије, при том не мислим на породичне задруге које су и одржале наш народ, нити на оне праве задруге из раздобља прије Другог свјетског рата, него на оне које су нам треснули без икаквог питања из неких других далеких земаља. У тим задругама је покушано тобожње изједначавање сељака и ђилкоша, иако је улог богатог сељака био знатно већи од оног ових других, знатно сиромашнијих.

Те нове задруге, познате као земљорадничке, имале су трудодане, надзорнике, чобане, као и планинке. Крало се приликом одређивања трудодана, затим оно што су тајно и јавно отимали од својих неистомишљеника, неке планинке, далеко од правих планинки, позајмљивале су, наравно, да их нико не види, од скорупа, сира, а чобани су знали да сакрију јагње.

Из тих времена задружног заноса искочили су и пионирски лопови. Пионири са капама на главама, с црвеним марамама око врата, у бијелим кошуљицама, у кратким панталоницама, у црним ципелицама или у зепама, обилазили су своју и сусједне улице, прикупљајући новац за Црвени крст или за нешто друго што им је наређено. Домаћинима који су убацили новчиће у кутију причвршћивали су танком бочанком маркицу на капут, пуловер или вунени џемпер, као знак захвалности. Е, па поред поштених сакупљача пионира, било је и оних који су вјешто отварали кутију коју су носили и дрпнули би дио за себе. Такви су наставили мажњавање и из кутија и каса одјељењске заједнице, да би сазријевањем наставили то да чине и из каса и кутија предузећа, а потом и државних јасли. Они довитљивији из времена пионирства су понекада обилазили куће и станове са застарјелим маркицама и цијели приход су дијелили између себе. Нијесу ни слутили да су тако постали претече пословних лопова.

А лоповлук зачиње и започиње у сопственом дому, кући, па постоје и данас породични лопови. То је најбезазленија група лопова, само условно тако названа, више шале ради. А има их и међу дјецом и међу старијим укућанима. Дјеца краду слаткише, колаче, а они који наговјештају блиставу лоповску будућност завире понекада у очеве буђеларе. Ако буду у том походу откривени и кажњени истинским неваспитним батинама онда се често окану даљег учења тог старог заната, а у противном добијају вјетар у леђа. Старији краду из фрижидера, понекада и из сушнице, а најчешће, поред пива, страдају комади пршуте, печенице, рјеђе сланине. Међутим, у прави свијет лоповлука улазе они, па били млади или стари, ако краду од уштеђевине, од плате, пензије или предмете и разне породичне драгоцјености које потом продају.

Кад већ спомињемо сушене свињске или говеђе одреске онда улазимо у озбиљнији, онај прави лоповлук, а његови поборници су – сушарско-тавански лопови. Нешто раније на таванима старијих кућа, брвнара и камених кула сушило се месо, јер није било димњака и дим се слободно ширио којекуде. Тадашњи лопови морали су да прођу и одређене физичке припреме, као и вјежбе окретности и спретности, а то су изводили кроз косидбу, пластидбу, орање, а бивало је случајева да буду и на моби код домаћина којег ће послије опељешити. Доцније се приступило детаљној обради сушара, посебних грађевина од дрвета или мјешавине цигле, блокова и дрвета, које су се градиле близу куће. Тиме је лоповима унеколико и олакшан посао, јер више није било пентрања, него је упад вршен са мајке земље.

Почетком индустријализације која нам је донијела само зло и муку и опустошила село, уништила богатог сељака, која је поспјешила нагли развитак ђилкана и нерадника, појавили су се индустријски, односно фабрички лопови. Они су крали све што се могло украсти из фабричких сала и радионица – алат, материјал, а касније и знатно више. Крали су и намирнице из одличних фабричких ресторана. Стражаре на главном улазу су подмићивали, а и већина њих је, такође, крадуцкала и крала. За оне ријетке стражаре и портире који су радили свој посао ревносно и онако како и треба, који нијесу дозвољавали ниједну врсту лоповлука, лопуже су говорили свашта, измишљали им много тога и оговарали на сав глас. Међутим, нијесу крали само радници самоуправљачи, портири, стражари, крали су и надзорници, техничари, пословође, управници, директори. Понеко од порода фабричких лопова настављао је родитељски посао, усавршавајући занат и уносећи у њега новине.

Ти насљедници су у почетку прозвани киоск-лопови, јер су обијали киоске, нарочито оне у слабо освијетљеним дјеловима вароши и варошица. Често су им помагали и поједини милицајаци, касније, полицајци, наравно, не сви, таман посла, јер и међу њима, као и међу осталим свијетом, има таквих, али и онаквих, јер су жмурјели на једно око, а на друго су добро мотрили шта ће добити од плијена. Са киоска су кад су усавршили занат многи одлазили у иностранство, неки сами, а неке су слали, па су поред тога и обављали неке друге послове за оне који су их и послали.

Неки од њих су престали да краду у завичају и у домовини, а чинили су то само ван ње, па су себе сматрали патриотским лоповима.

Постоје и умјетнички лопови и то из свих врста тог дјелања, дакле, књижевни, сликарски, вајарски, музички, краду да је то чудо једно и то без икаквог стида и срама. Постоји ту и засебна група лопурда жиријски, који украду неком награду и дају је другом или другој, неком свом, који је не и заслужује уопште.

Ту су и дрвни лопови. То су они који краду дрва из туђих гајева, као и државних, али и она исцијепана из туђих дворишта. Постоје они који краду на мало, али и они који то раде на велико. У ту шумску крађу укључени су често поред ових и они други, који са на било који начин повезани са њом.

Затим, не смију се заборавити ни животињски лопови, који краду све врсте познатих и непознатих животиња и живине код нас.

Аутобуски, возни, тролејбуски, трамвајски, авионски и бродски лопови оперишу у споменутим превозним средствима.

Политички лопови су веома занимљива дружина лопурди. Краду гласове бирача на изборима, али краду и крадуцкају и из државних бисага кад их западне неко добро мјесто, рецимо министра, није лоше ни оно директора, па управника и тјерај тако редом. Што виши положај, то, брале, већа крађа и дрпина. Постоје и они поштени политичари, али их је збиља мало, који су ушли у тај свијет због неке идеје, да нешто ураде, па ако покушају да учине нешто добро за народ, онда скоче на њих лопуже, шпијуни само да их макну да би што слободније мажњавали. А изазови су уистину велики – замислите само да медвједа Брунда оставите самог између кошница? Шта мислите, шта би урадио Брундица?

Аутомобилски, мотоциклистички и бициклистички лопови краду и код нас, али имају обичај и да гостују у иностранству.

Викендашки и кућни лопови обијају викендице, куће и станове.

Пољопривредни лопови чоришу пољопривредне производе – све врсте воћа, поврћа, као и кромпир, репу, пшеницу, раж, овас, јечам и хељду.

Трговачки лопови проваљују у продавнице, самоуслуге, а носе све што могу да потоваре.

Даље ређање врста и подврста лопова изискивало би страница и страница, па је довољно и оволико да се схвати суштаство.

Постоји група међу лоповима, она малобројнија, која неће да краде од поштених и часних људи, од оних за које сматрају да су то што имају стекли онако како и треба, изражавајући тако неку врсту поштовања, а који им се нијесу замјерили по ниједној основи.

Лопови, лопурде, лопуже, лоповчићи, крадљивци, дрпине, јајаре, сјецикесе, пљачкаши, бандити, лопушине, дугопрсташи, провалници, пустахије, џепароши, лоповчине, тати, исти су свугдје у свијету.

Међутим, манимо се свијета – оно што је за истинску невјерицу јесте чињеница да код нас, иако се краде немилице и по дању и по ноћу и то годинама, увијек има шта да се украде. А како, е па то не могу да разапуте ни највећи свјетски умови …

Али, хајде да то и оставимо по страни, нека думају, међутим, замислите да некоме код нас одједном дуне, па предложи поједине одреднице Душановог законика, рецимо оне о одсијецању ува, прстију, руку, носа у случају крађе, да уђу у Закон, па се усвоје и почну да се примјењују, али без изузетка.

Аууууу, аууууу…

Ухххх!

Замислите само колико би онда било оних без парчета увета, без цијелог увета, без неколико прстију, без шаке и без носа.

Ех, царе Душане, царе Душане!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: