Лора је била логор смрти, ма што Грлић Радман говорио о томе

Недавно је Пленковићев извршилац незгодних послова, Гордан Радман Грлић, изјавио не трепнувши да у Лори није био логор, што подразумијева да није био ни злочин, а камоли злочин геноцида. Тако, срећом не мисли велики дио нормалних људи који се бави питањима ратног злочина.

Данас се зна да је у Лори страшном смрћу страдало 14 војника ЈНА, резервиста из Никшића и Шавника, али укупан број жртава овог логора до данас није познат. Процјењује се да је кроз два посебна одјела некадашњег војног објекта ЈНА у Сплиту, које је Туђманова власт одмах преузела и претворила у мучилиште, прошло преко 1000 притвореника. Све је дуго била велика тајна, као и многи други неоНДХазијски злочини, али захваљујући невјероватно храбром хрватском полицајцу Марију Баришићу и часном Далматинцу Тончију Мајићу, истина је угледала свјетлост дана.

Свједочење Угљеше Буловића

На поновљеном суђењу јер у првоме главно оптужени нису били доступни суду, иако су се девет, односно десет година скривали у својим кућама, у Сплиту! Један од мучених и преживјелих Црногораца Угљеша Буловић рекао је у истрази:

У записнику од 8. новембра 2000. године, свједок станује на Брдима, у Сплиту, у истој кући становао је и његов брат близанац Гојко Буловић. Он и брат су једнојајчани близанци. Рекао је да неће никада заборавити, био је св. Анте, када су дошла четири наоружана човјека. Њега и брата одвели су у касарну Драчевац, гдје су остали пола сата, након чега су одвезени у војно – истражни затвор, у «Лору». У «Лори» су били смјештени у исту ћелију. Било је то јутро 13. Јуна 1992. године. На испитивање је прво ишао Гојко, испитивање је трајало око један сат. Након тога Гојко је враћен у другу ћелију. Према исказу свједока оштећеника Угљеше Буловића, одвели су га на испитивање које је трајало пола сата, а испитивала су га два човјека. Током испитивања био је прикључен на струју. Кад су га нешто питали, а он би покушао одговорити, пустили би струју, након чега не би могао разговјетно говорити. За Ненада Кнежевића је рекао да га од раније није познавао; да је видио једнога човјека у ћелији, плавокосога, за којега је касније чуо да је Ненад Кнежевић. Видио је да је Кнежевићу храну доносио један мањи, црнокоси човјек. На вратима ћелија, гдје су били мањи отвори, чуле су се пријетње, показивано је оружје, но, свједок не зна ко је пријетње изрицао. Након пола ноћи, чуо је оне који су дошли по брата у ћелију, чуо је братов јаук. Рекао је да се сјећа, када су стигли у «Лору», да је Гојко питао: „Како то да овдје нема струје?“, на што му је један одговорио: „Видјет ћеш ти, зашто овдје нема струје“. Рекао је да је чуо ударце и братове јауке, те ријечи да му се извади језик, да се не задави. Чуо је да су изводили затворенике на ходник и тукли их. Чуо је да је брату речено: „Што спаваш?“

У «Лори» је био два дана након чега је одвезен у затвор Билице. За братову смрт чуо је од адвоката, покојнога Петра Шуњића, који му је то рекао трећи дан: „Брата су ти убили , доље на «Лори»“. Не зна ко га је убио, не препознаје гласове, нити ликове. Он је био 100 дана у притвору. У записнику од 1. марта 1994. године, свједок је рекао да је дошло у његову кућу 7 војних полицајаца. Рекли су да морају извршити претрес ради оружја. Оружје нити он, а нити брат, нису имали. Претрес је трајао пола сата. Након десет дана дошло је десет полицајаца, у рано јутро, пола их је отишло брату, а пола њему у стан. Речено је да их воде у «Лору». Његова супруга је тражила налог, но, један од војника ју је одбио на груб начин. Одвезени су у војарну Драчевац, гдје је био попис, на којему су били он и брат. Након краћег задржавања комбијем су одвезени у «Лору». Било је то око 7 сати у јутро. Смјештени су у ћелије, које су биле прљаве. Око 15 сати послијеподне почело је саслушавање. Њега су испитивали о оружју, радио станици, зашто његова мајка спрема храну за непријатеља, на што је одговорио да му је мајка мртва, већ 12 година. Испитивале су га двије особе, једна у цивилу и једна у униформи. Особа у цивилу стављала му је на уши «штипаљке», након чега су ударци струје били снажни. Рекао је да је касније, из ћелије у коју је враћен, чуо ударце задане његовому брату.

Око 3 сата ујутро је чуо Гојков смртни хропац. Чуо је запомагање других људи. Непосредно прије удараца, чуо је на ходнику бјесомучну галаму и пуцање. Рекао је да је накнадно чуо, да су затворенике тукли бејзбол палицама. Један стражар је рекао да то раде војници извана, који долазе у «Лору» код својих познаника стражара. Питао је за брата. Речено му је да је горе у затвору, но он као близанац, осјетио је по братову хропцу, који је чуо, да је брат мртав. У Билицама га нису тукли.

Свједок Марио Баришић:

….у периоду 1992. године радио је у Одјелу крим. полиције 72. бојне Војне полиције и то на подручју Шибеника. Сада тренутно има привремену амнезију, као посљедицу тешке прометне несреће из 1993. године. Сјећа се да је видио људе са извађеним очима и одрезаним ушима….свједок је рекао да је долазио у ВИЦ «Лора» у неколико наврата, са задатком да технички уреде затвор и о томе поднесу писмени извјештај. Први пут су дошли у «Драчевац» 9. априла 1992. године и јавили се Галићу и Твртку Пашалићу. Сљедећи пут је дошао у Сплит 11. априла 1992. године, у поподневним сатима, заједно са Милорадом Паићем. У «Лору» су отишли са Твртком Пашалићем. У «Лори» су затекли оптуженога Дуића и оптуженога Вркића, у просторији, у предњем дијелу затвора. Ту је свједок запазио осушене трагове крви на бетонском поду, те на зиду поред врата. У тој просторији је био један стол и сједалица, један телефон, али не зна какав. Твртко Пашалић их је тада одвео у стражњи дио затвора и рекао да се тамо налазе затвореници који нису евидентирани и од којих ˝можете радити што хоћете˝. Ушли су на тешка жељезна врата на која је Пашалић покуцао, а изнутра их је отворио Ливаја. Била су тамо још тројица полицајаца, који су се смијали и псовали мајку црногорску затвореницима. Чим су ушли, тамо је био Ливаја, 2-3 метра даље она тројица полицајаца, по поду је била емулзија крви и воде, био је на столу пољски индукторски телефон који се мора вртити руком. Тада није био укључен ни на кога. Био је јаки смрад, а затвореници су молили да их се убије. Свједок је видио дрвене преграде, кроз које је видио седморицу мушкараца у зимској одјећи ЈНА, неки су кркљали, барем један није имао језик, неки су били без очију. Све је то било свјеже, били су крвави, изобличени, мокри у мајицама. Војни полицајци су били доста високи, јаки, набилдани. Имали су бијеле опасаче, кратко наоружање, није сигуран да ли су имали палице. Ливаја и тројица војних полицајаца остали су унутра. У ВИЦ «Лора» поново су дошли 13. априла 1992. године. Тада је видио два војна полицајца, како се туку око тога ко ће више тући затвореника, који је лежао на поду. Један је од њих био виши од њега, спортски грађен, плав, а други тамније пути, нижи од свједока, црне косе.

У ћелијама је видио и мушке и женске особе, неки притвореници су имали цивилну одору. Видио је људе за које му је оптужени Вркић рекао да су пилоти ЈНА, видио је православнога свештеника. О свему што је видио свједок је саставио извјештај, руком писано, које је оставио на столу Тање Дуић, а које је послије нестало. Написао је друго. Твртко Пашалић му је рекао да стави било који датум. Овај извјештај је у Шибенику отипкано и дано на руке Твртку Пашалићу. Једном, заједно са Карином, Табулом, те Чондићем, дошао је камионом у «Лору» ради транспорта затвореника у Шибеник. Шест или седам полицајаца, који су осигуравали затвор, направили су шпалир кроз који су притвореници пролазили до камиона, а они су их тукли бејзбол палицама.

Притвореници су били бацани у камион, сви су били везани. Неки су имали панталоне ЈНА, а неки су били у цивилној роби, није било дјеце, али неколико жена је било. Свједок је рекао да је то пратио док је у камион убачено неких 20-так затвореника, но није могао то даље гледати. Рекао је да је 99% сигуран да је ту био оптужени Вркић, оптуженога Дуића тада није видио. Сви притвореници били су изведени из предњих просторија, ни један из «блока Ц». Још у два наврата долазио је у ВИЦ «Лора», и то у свибњу 1992., заједно са М. Паићем.

Приликом једнога од тих посјета видио је затворенике у кругу, били су изобличени, прали су их шмрком воде, неки су стражари говорили да их воде у Кевину јаму. Свједок је питао што је са онима из «блока Ц», на што је добио одговор да су двојица размијењени, а седморица убијена и бачена у јаму.

Дана 26. априла 1993. године, на пријему код Предсједника РХ-а, свједок је рекао што је видио, на што је чак и Предсједник остао шокиран, поготово на причу о затвореницима који су умјесто очију имали крваве очне шупљине.

Формирано је Повјеренство да се утврди стање, међутим резултат је био такав да је свједок Марио Баришић морао отићи из Војне полиције. Неколико пута на њега је покушан атентат, али храбри Далматинац није устукнуо. Годинама је у Хрватској прогањан и живи готово у илегали с тјелохранитељима, али брани истину о Лори.

Захваљујући прије свега храбрим људима, полицајцу Марију Баришићу и правнику Тончу Мајићу зна се истина о Лори.

А несретни министар вањских послова Републике Хрватске Грлић Радман што више негира истину о Лори, све више постаје, како би Сплићани рекли, ридикул и доказује да је прави насљедник оних као он, прије њега.

Лора је била логор смрти, ма што Грлић Радман говорио о томе

А што правда није задовољена и што су извршиоци незамисливих злочина одавно слободни људи, нису ни први, а нажалост неће би последњи. Ни они претходни, мучитељи из Јасеновца, Јадовна, Глинске Цркве, Коритске јаме, многи од њих, никада нису одговарали…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: