У раздобљу између 15. и 18. вијека у Европи и Сјеверној Америци убијено је, углавном спаљено, преко 50 хиљада људи, углавном жена, осуђених за вјештичарење и/или чаробњаштво. Читав овај ужас у историографији јесте познат под називом „лов на вјештице“. Тај израз има, истовремено, и своју значењску примјену у једној другој научној дисциплини, гдје „лов на вјештице“ означава друштвени феномен који садржи елементе МОРАЛНЕ ПАНИКЕ, МАСОВНЕ ХИСТЕРИЈЕ и ЛИНЧА. Еквивалент таквом друштвеном феномену у овом данашњем свијету може бити именован као „лов на руске мачке“.
Мржња према Русији данима се исказује позивима на линчовање руске културе. Сама количина мржње раскрива да иза наводне бриге за Украјину стоје прије неки други демони неголи импулси демократије, солидарности и просвјећности. Ирационалност достиже свој екстрем и у одлуци Међународне федерације узгајивача да се забрани учешће мачкама из Русије на међународним смотрама и такмичењима. Па ипак, осим згађености, пропагандна хистерија западног свијета у мени је подстакла једнo врло рационално осјећање љубави према Русији и мачкама, не толико због Русије, не толико због мачака, колико због правде.
Никада нисам био љубитељ мачака. Да постоје и „руске мачке” први пут сам чуо данас. Међутим, постало ми је макар јасно зашто је моја жена свог мачка звала Фјодор. Она не само да воли Русију, не само да има руско име, Катарина, већ и изгледа скроз руски.
С друге стране, ја никада нијесам био обузет Русијом, нити бих себе могао назвати русофилом. Увијек сам прије читао америчку него руску књижевност. У свом канону свјетске литературе Фјодор Достојевски, рецимо, није ишао ни међу првих тридесет омиљних писаца. Данас пак, затечен количином бјелосвјетске мржње према Русији, примам као своју етичку и литерарну обавезу да снажније него икада узгајам своју руску љубав. Свом источном сада приписујем и западни гријех.
У овом часу ратови су многи на земљи, од којих ниједан није мој, осим једног рата што га видим са самим собом. У његово име морам да браним и Фјодора мачка и Фјодора писца. То је, дакле, ствар интимне потребе.
Синоћ сам читао једног америчког бунтовника, Алена Гинзберга, док данас у мени одзвања Фјодор Достојевски, његова страст за правдом, за истином, за Христом:
„Када би ми неко могао доказати да је Христос ван истине, и када би истина збиља искључивала Христа, ја бих претпоставио да останем са Христом, а не са истином. Без Христа све одједном постаје одвратно и грешно. Покажите ми нешто боље од Христа! Покажите ми ваше праведнике које ћете ставити место Христа.”
У данашњем свијету истине су многе. Али у хришћанском дијелу планете води се рат против сваке истине, што нигдје није тако прецизно описано као у Фјодоровим романима. Можда је и он био вјештац, чаробњак или пророк па га зато ваља, макар и постхумно, спаљивати; њега као и друге великане руске културе, као да се тиме жели убити и сама мисао да је Русија икада на овом свијету потојала. Наизглед парадоксално, количина ирационалности, патологије и мржње може водити ка открићу истине. Фјодор бира Христа, јер бира љубав као пут до истине и правде. Данашњи свијет бира мржњу, перфидност и подлост.
Роман „Браћа Карамазови” читао сам више пута. Посебно памтим читање из посљедње године своје универзитетске каријере. Негдје пред зору, истовремено, пред сами крај романа, дошавши на саму ивицу лудила, или умора, одложио сам читање, а Фјодору се до данас озбиљније нијесам враћао. Но, како креће лов и на писца Фјодора, и на мачка Фјодора, и, уопште, на све што се Фјодором може звати, нити умор, нити лудило не може бити оправдање за ћутање.
Као некаква враџбина стижу слике тог посљедњег читалачког сусрета с Достојевским, када сам на часу признао студентима да имам проблем с том књигом, да дословце немам храбрости да прихватим Достојевског. Свашта сам у тренутку своје слабости испричао, па и то да Фјодор није више него злостављач људске нарави. Премда сам искористио читав арсенал негативних појмова, студенти су били буднији него икада. Разумјели су нешто сасвим друго, нешто чега нијесам био свјестан. Чекали су да се вратим у неку мирност, да изађем из сопствене карамазовштине, острашћености.
Да, вратио сам се у редовно професорско стање. Приступио тумачењу држећи се још једног руског чаробњака Михаила Бахтина. Колико знам, Бахтин је студију „Проблеми поетике Достојевског” писао у затвору. Он уноси један радикалан заокрет у интерпретацији романа „Браћа Карамазови”. Он каже да је то „полифонијски роман”, „суштински нов романескни жанр“, да сви ти јунаци, браћа Иван, Дмитриј и Аљоша, старац Зосима и др. нијесу, говорим слободније, марионете неке ауторске свијести, већ равноправни јунаци, гласови, у том наративном свијету. „Реч јунака о себи самом и о свету исто је толико пуновредна колико и уобичајена ауторова реч; она се не потчњива објективном лику јунака као једна од његових карактеристика, али и не служи као гласноговорник ауторовог гласа“.
У наративном смислу то би се могло потанко појашњавати, али када се има знање друге врсте, о искуству тамновања Бахтиновог и Фјодоровог, не само у тамницама сваковрсних тоталитарних идеологија, већ и у тамницама људске ирационалности и мржње, онда и романи Достојевског и тумачења Бахтинова имају исти вапај за слободом, за демократијом, за „полифонијом“. Но њихов крик не допире у уши задебљале мржњом. Не бих на крају цитирао Мајаковског. Ко је читао пјесника вјерујем да зна на шта сам мислио.
Није црногорски ако није српски; илустрација: ИН4С
Da ne znas sta si mislio, nijesam siguran, jer ti uvijek dobro znas sta mislis i sta radis. Da vise volis americku knjizevnost nego rusku – to ti vjerujem, jer si mi uvijek djelovao kao Cehovljev covjek iz futrole koji zeli da nadje neki dobar, ali tudj sinjel. Da Dostojevskog ne stavljas u prvih 30 pisaca, to govori koliko si slabo upucen u knjizevnost i koliko zapravo ne razumijes istu. Jeste, ima kod Dostojevskog patetike, ali zdrave patetike, hriscanske, sto ti neces shvatiti jos dugo. Pominjes neku ljubav. Dostojevski ne govori o ljubavi, vec o pokajanju i spasenju. Ljubav je iracionalna i promjenljiva kategorija i moze biti razlicite prirode.Samo je spasenje vjecno! Ocigledno ne razumijes Dostojevskog, a ni hriscanstvo. Ko god uzme da truca o hriscanstvu, prva rijec mu je ljubav. Ljubi bliznjega, ljubi Gospoda itd. Uobicajene floskule kvazi elite. Hriscanstvo pociva na ucenju o spasenju i trazenju istog kroz Hristov primjer. Hriscanstvo je priblizavanja stvorene tvari stvoritelju. Gospod ne trazi da ga se plasimo, da ga volimo, vec zeli da se mi spasemo da bi bili kao njegova tvorevina sa njim, a ljubav ako je ima dodje kao posledica slobodne volje. Zato nam nije dao ljubav, nego slobodu. Ljubav se stvara, nastaje ili nestaje. Ona nije kljuc stvaranja.Da li mi volimo Gospoda ili ga se plasimo? Zvanicno nas uce da ga volimo, nezvanicno da ga se plasimo. I gdje je tu ljubav? Ljubav se nalazi u stvaranju. Ona nije pocetna kategorija zbog koje sve nastaje. Ona je negdje izmedju kao spona i nista vise.Isto kao sto je macak tvoje zene spona izmedju tebe i nje ili dijete. Uvijek sam uzivao da slusam kvazi elitu. Ona je tako puna nekog laznog znanja, neke gordosti, klicanja – ja tebe serdare, ti mene vojvodo, a sve zbog zvanja, par zelenih novcanica ili titulice, sto je i najcesce. Sramota je da se predstavljas kao neki strucnjak, a da ti je opste obrazovanje takvo da ne znas da idealna drzava nije ona u kojoj vlada demokratija i da postoje i ruske macke. Pa, evo sada znas, postoje plave ruske macke. I mogu ti jos jedno reci. Mnogo su odane. Vole svoga gazdu, imaju svoj karakter, ne prelaze iz UCG u DNP i imaju svoj integritet kao bica. Da ne nabrajam vise. Imaju sve ono sto kvazi intelektualci nemaju.
@кРУГ,
Ненадјебив кмт.
Da ne znas sta si mislio, nijesam siguran, jer ti uvijek dobro znas sta mislis i sta radis. Da vise volis americku knjizevnost nego rusku – to ti vjerujem, jer si mi uvijek djelovao kao Cehovljev covjek iz futrole koji zeli da nadje neki dobar, ali tudj sinjel. Da Dostojevskog ne stavljas u prvih 30 pisaca, to govori koliko si slabo upucen u knjizevnost i koliko zapravo ne razumijes istu. Jeste, ima kod Dostojevskog patetike, ali zdrave patetike, hriscanske, sto ti neces shvatiti jos dugo. Pominjes neku ljubav. Dostojevski ne govori o ljubavi, vec o pokajanju i spasenju. Ljubav je iracionalna i promjenljiva kategorija i moze biti razlicite prirode.Samo je spasenje vjecno! Ocigledno ne razumijes Dostojevskog, a ni hriscanstvo. Ko god uzme da truca o hriscanstvu, prva rijec mu je ljubav. Ljubi bliznjega, ljubi Gospoda itd. Uobicajene floskule kvazi elite. Hriscanstvo pociva na ucenju o spasenju i trazenju istog kroz Hristov primjer. Hriscanstvo je priblizavanja stvorene tvari stvoritelju. Gospod ne trazi da ga se plasimo, da ga volimo, vec zeli da se mi spasemo da bi bili kao njegova tvorevina sa njim, a ljubav ako je ima dodje kao posledica slobodne volje. Zato nam nije dao ljubav, nego slobodu. Ljubav se stvara, nastaje ili nestaje. Ona nije kljuc stvaranja.Da li mi volimo Gospoda ili ga se plasimo? Zvanicno nas uce da ga volimo, nezvanicno da ga se plasimo. I gdje je tu ljubav? Ljubav se nalazi u stvaranju. Ona nije pocetna kategorija zbog koje sve nastaje. Ona je negdje izmedju kao spona i nista vise.Isto kao sto je macak tvoje zene spona izmedju tebe i nje ili dijete. Uvijek sam uzivao da slusam kvazi elitu. Ona je tako puna nekog laznog znanja, neke gordosti, klicanja – ja tebe serdare, ti mene vojvodo, a sve zbog zvanja, par zelenih novcanica ili titulice, sto je i najcesce. Sramota je da se predstavljas kao neki strucnjak, a da ti je opste obrazovanje takvo da ne znas da idealna drzava nije ona u kojoj vlada demokratija i da postoje i ruske macke. Pa, evo sada znas, postoje plave ruske macke. I mogu ti jos jedno reci. Mnogo su odane. Vole svoga gazdu, imaju svoj karakter, ne prelaze iz UCG u DNP i imaju svoj integritet kao bica. Da ne nabrajam vise. Imaju sve ono sto kvazi intelektualci nemaju.
ZIVJELE RUSKE MACKE
ZIVJELA RUSIJA
Njemci iskaljuji bijes na ruskim mačkama ,zato što će ih Amerikanci ponovo okupirati!!!