Ловац
1 min read
Милован Ђилас, Aлександар Ранковић, Фото: Википедиа
Пише: Мишо Вујовић
Негде почетком деведесетих седео сам у кући једног веома утицајног посленика у култури, књижевног критичара инволвираног у различите области јавног живота, Црногорца, наочитог, образованог, тада већ у раним шесдесетим годинама живота.
За многе је важио као човек из сенке, свакако мање експониран од директора једне издавачке куће који је певајући на телефон деканима и управницима студентских домова уписивао, полагао испите, налазио смештај за студенте из Црне Горе.
Тог дана је мој саговорник позвао директора РТС-а и “замолио” га да једног “младог” редитеља прими у стални радни однос:
“То је ђак легендарног Боде Марковића и ако настави овако дочекаће пензију као хонорарац. Но, виђи тамо, шарни му то решење, мој добри Вучела, па да попијемо по једну у то име”, смејући се завршио је разговор, а колега је био изненађен ефикасношћу кадровске службе РТС-а.
Пописмо у то име авансно и полако, на рикверц, са увећаним ретровизором, стигосмо и до Црне Горе, његове младости, студија, дружења, првих текстова…
“Ти као ратни репортер знаш шта је ризик. Без ризика и одважности човек ништа не постиже у животу. Доказ је и револуција”, рече показујући на Лубардину слику на зиду.
“Дружио сам се у најгоре време, као студент, са Милованом Ђиласом. Забрањеним и изолованим на сваком нивоу. Човеком од кога је и Тито зазирао.
Како тада, тако и данас се још дружимо.Једном приликом, док смо из Светогорске улазили у Палмотићеву где Ђидо и данас живи и која у то време није имала расвету, Ђилас ме ухвати за руку:
’Слушај младићу’, обрати ми се озбиљним тоном, ‘мене прате. Дужност ми је да те упозорим на евентуалне последице дружења са мном.”
Спонтано сам се насмејао, што је мог саговорника пренуло из времеплова у ком је већ пловио сатима.
“Што се смејеш?, упитао ме је озбиљно.
“Ђидо је, вероватно, угледао неког да вири иза ћошка”, одговорио сам, глумећи наивност.
“Не прати се такав човек само у стопу”, рекао је озбиљним гласом комесар српске културе.
“Претпостављам да сте се разумели”, узвратио сам док је сипао домаћу лозу из његових Бјелопавлића.
“Свакако”, насмејао се, настављајући са хвалоспевима о Ђиду револуционару, Ђиду дисиденту, Ђиду робијашу, Ђиду писцу и, напокон, Ђиду – првом демократи.
Нисам опонирао, без обзира што сам већ писао о “пасјим гробљима” и злочинима у колашинском крају, а прича о дружењу отворила је нову димензију дисидената и њихових младих “пријатеља по задатку”. Отуда и моћ неких писаца да буду “актуелни” и успешни у сваком систему.
Пивљанин у гуњу
“Црна Гора сва се пита кад ће Ђидо мјесто Тита“, певало се на скуповима, радним акцијама, широм Црне Горе. Величао се друг Ђидо, члан Политбироа Комунистичке партије Југославија, један од најекстремнијих југословенских револуционара чија је бруталност “згражавала” и самог Јосипа Броза.
О склоностима друга Ђида да лови људе говорио је Броз на састанку са руководством Босне и Херцеговине у Бугојну у пролеће 1977. године:
„Ја сам већ неколико пута испричао какав је Ђилас био у рату и шта је радио, да је никакав комуниста. Напротив, он је био невјероватно окрутан према људима.
Убијао је људе с’ леђа, не знајући ко је – да ли је четник или није. Сјећам се једног таквог случаја када и ја једне ноћи због тога замало нисам страдао.
Наиме, тамо на Пиви једног дана без икаквог провјеравања убије једног сељака који је дошао у шуму. Можда је тај сељак случајно наишао тамо гдје смо ми логоровали.
Пуцањ пушке ме је пробудио. Погледам – Ђилас баш меће пушку на раме, још се пуши, а сељак у гуњцу лежи. Ноћу, кад смо кренули, ја јашем на челу колоне.
Одједном из једне вртаче – трас, метак ми прође крај уха, просто га загрија. Замало тачно у главу… „, присећао се Тито лова на људе једног од својих најближих сарадника.
Да је којим случајем Броз завршио као сељак у гуњу, историја би вероватно имала други замајац. А Броз је, захваљујући Србима, постао ходајуће божанство – црвени месија, хедониста, егоцентрик пред којим су се отварала врата и дворови најмоћнијих људи света.
Интелектуалци се утркују у додворишту пишући хвалоспеве о вољеном команданту. Срби предњаче у свом подаништву човеку који им је укинуо државу и круну.
Слободарска Црна Гора, некада српска перјаница, постаје ломача за принос жртава вољеном другу. Главе се котрљају од Цетиња, Дедиња до Светог Гргура.
“Партија се заталаса око Тита и Ђиласа”, певало се на скуповима.
Духовно ослепљена, демографски осакаћена, интелектуално обогаљена, идеолошки фанатизована Црна Гора је френетично клицала комунистичком руководству, предвођеном људима сумњиве репутације који нису презали да се обрачунају и са најближом родбином – очевима или рођеном браћом, с’ превереничким поривом доказивања комунистичкој партији и њеним вођама.
Култ комунизма је малогде био изражен као у Црној Гори. И то уз песму широких маса:
“Ми хоћемо, ми можемо комунизам ширићемо” и “Црна Горо, мајко мила, нијеси више што си била/ Сад си моћна и велика, народна си република…”
Скоро са истим жаром и пожртвовањем предака који су бранили веру и српство, комунисти су на жртвеник нове “религије” приносили родбину и дојучерашње саборце. Чак су отишли тако далеко да су ритуално сахрањивали Бога, спуштајући у раку празан ковчег.
Можда и није био празан. Остало је на хиљаде жртава црвеног терора без гроба и обележја.
Један од креатора те бруталности био је управо Милован Ђилас, јавни заговорник теорије да све неистомишљенике треба сурово казнити – “пасја гробља” и “лева скретања” –
Резолуција ИБ позната по Голом отоку – југословенском гулагу у ком је процентуално боравило највише оних који су клицали Ђиду, његових земљака из Црне Горе.
Ево још један пример те хладнокрвне бруталности првог дисидента комунистичке епохе.
Јесен 1944. године, на пропланку негде између Бијелог Поља и Мојковца стоје Владимир Дедијер и Милован Ћилас. Уз супротни брежуљак пење се човек са две мазге. Друга је везана конопом за самар грла на ком људска фигура седи и чији лик се не разазнаје у даљини.
Човек је, судећи по томе да води два товарна грла, наумио да из шуме допреми дрва за огрев пред зиму која само што није стигла.
„Виђи, Владо, ‘ајде да се кладимо у по левор да ћу га обалити са ове даљине“, обратио се Ђилас Дедијеру, намештајући кундак на раме. Тишина, раскорак, нишани и опаљује.
Ехо праска одзвања долином између два брда, док се несрећни човек суновраћује са мазге и његово беживотно тело се котрља низ падину. Ђидо се уз грохотан смех дичи “трофеју” и добитку:
“Дај пиштољ, изгубио си опкладу”, пружа руку са отвореним дланом.
Почивши протојереј Радован Биговић ми је лично причао једне ноћи у време бомбардовања, када смо “задоцнили” на сплаву
“Ада”, да је питао Ђиласа да ли је прича истинита.
“Била је то револуција”, лежерно је одговорио.
“Ипак је то био крај рата и ненаоружан човек”, узвратио је професор Биговић.
“Нисте Ви свесни шта су последице револуције”, рекао је, без гримасе, вероватно и без кајања Милован Ђилас.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
LOVAČKE PRIČE, UGLAVNOM.
DROBE LI DROBE, što bi rekao moj svekar Djuro.
Ovi, nekad mladi ljudi, su svi do jednoga
bili u „sluzbi“, ovako ili onako.
Pričama peru svoje biografije.
„Izmisli nešto o Djidu“, pa će ti sve biti
oprošteno – krilatica medju ovim „bivšim“.
Dok još nisu bili bivši.
Hahahaha, “heroj” koji je pijancio po splavovima umjesto da brani drzavu zna sve tajne kad je i kako ko koga upucao. Sve tebi ispricase, cudi me da ti se i Tito nije povjerio dok si mu klicao sedamdesetih.
HVALA MISU VELIKOM PATRIOTI STO OTVARA VRATA ISTINE ZA NASE ZEDNE DUSE!
TESKO JE SVE OVO PROGUTATI I SVARITI ALI
NARODU TREBA DA SE OTVORE OCI JER MNOGI I DAN DANAS ZIVE U LAZNOJ ILUZIJI O VELIKOKOMUNISTICKIM IDEALIMA!
STO SE MENE LICNO TICE JA SAM SVE OVO ZNALA IZ PRICA MOGA POKOJNOGA OCA, KOJI MI JE O ZLOCINIMA DJILASOVIM I KOMUNISTICKIM PRICAO JOS KAO DJETETU!
NAKON NJEGOVE SMRTI SAM SAZNALA ZA KNJIGU „RASUTE KOSTI“ U KOJOJ SU OPISANA MNOGA STRADANJA SRBSKIH BORACA IZ CETNICKOG ODREDA KOMANDANTA PAVLA DJURISICA KOJI SU PO DJILASOVOM NAREDJENJU SA ZIDANOG MOSTA SPROVEDENI I LIKVIDIRANI I BACENI U SLOVENACKE JAME!
U TOJ KNJIZI SE NALAZE IMENA VISE HILJADA
CETNIKA IZ CRNE GORE MEDJU KOJIMA JE I NAS PREOSVECENI VLADIKA JOANIKIJE PLAMENAC,VISE OD STO I PEDESET SVESTENIKA IZ CG KAO I IME MOG POKOJNOG DJEDA! SVAKOGA BOLI SVOJE!
JEDNA SUGESTIJA PORTALU, KNJIGA „RASUTE KOSTI“ JE VEOMA INTERESANTAN IZVOR INFORMACIJA ZA RASVJETLJAVANJE ZLOCINA KOMUNISTICKOG REZIMA! NEKA VIDE OVI VAJNI CRNOGORCI KOME SU PODIGLI SPOMENIK I NEKA SE STIDE, NO SE BOJIM DA ONI NE ZNAJU ZA STID I SRAMOTU!
Gospodine Bećiroviću,nikad takve osobe se ne mogu promijeniti do god su žive. Na njihovim rukama ima puno nevine krvi a na duši veliki grijeh i veliku tamu.Moja je porodica osjetila njihov poganluk i to žestoko platila.Oni se ničega ne stide i rijetko koji je od njih osjetio grižu savjesti ali ima još jedna stara koja iz naših krajeva u Katunskoj nahiji koja kaže“ko pojede g..no na gladnu godinu ne vrati ga
na situ .“Ostaj mi zdravo gospodine Bećiroviću i želim ti dug život i dobro zdravlje a na sreću svih nas koji te pratimo na ovom portalu.
Слушао сам од мог пријатеља, Мишовог старог друга, хвалоспјеве о Мишу. Личило ми је на благонаклоно претјеривање. Мишови овогодишњи текстови само на овом порталу више су него довољан доказ о каквом се човјеку и бриљантном новинару и хроничару ради.
Господине Никола, мислио сам да се Ђилас, након његове критике комунистичке владајуће олигархије у књизи Нова класа, и његових успомена под насловом Рат у рату, покајао,
што није био случај, по оној Његошевој. Што се црним задоји ђаволом, обешта се њему довијека. Уствари радило се о полупокајнику.
Knjiga vojvode Marka „Primjeri Cojstva i Junastva“ ima stotinak stranica. O primjerima necovjestva i kukavicluka mogu se napisati tomovi!
Ali je na nama ratnicima Hristovim da ne odustajemo!
Miso, hvala za izuzetan clanak!
HVALA VAM POSTOVANI GOSPIDINE VUJOVICU NA JASNOM OPISU TZ.REVOLUCIONARA TO JEST UBICA BEZ SRCA I DUSE!TAJ ZLOTVOR I KRVNIK SVEGA LJUDSKIGA I BOZIJEGA DJILAS MILIVAN JE U PIVI TADA UBIO MLADOGA GIMNAZIJALCA JOKANOVICA KOGA JE NJEGOV BRAT JAKOV JOKANOVIC TE ISTE NOCI OSVETIO SA PETNEST KOMUNJARSKIH GLAVA !KAKO SAMI PISETE I KAKO JE PISAO VLADIMIR DEDIJER U SVOME DNEVNIKU ,GDJE KAZE „CETNICI ANTA JOKANOVICA NAPADAJU VRHOVNI STAB…“DEDIJER NE KAZE ISTINU O DOGADJAJU KOJI JE PREDHODIO NAPADU NA TZ.VRHOVNI STAB KOMUNJARA ,ZLOCINU KOGA JE DRUGI COVJEK“REVOLUCIJE“POCINIO NAD NEVINIM DJETETOM ,NEGO SAMO KONSTATUJE NAPAD OD STRANE CETNIKA.NJIH JE NAPADAO IZ OSVETE BRATA SAMO JAKOV JOKANOVIC I ZAMIJENIO GLAVU SVOG NEVINO UBIJENOG BRATA ZA GLAVE PETNAEST KRVOLOKA I UBICA !NA ZALOST GLAVNI I DOGLAVNI UBICA IMALI SU SRECU A MI NESRECU DA IH NIJE STIGLA OSVETNICKA RUKA!JAKOV JOKANOVIC JE NA KRAJU RATA ODSTUPIO PREMA GRCKOJ I NJEGOV ZADNJI TRAG SE GUBI MEDJU MARKOSOVIM PARTIZANIMA KOJIMA SE PRIDRUZIO BORBI ZA SLOBODU GRCKOGA NARODA !NEKA JE SLAVA I HVALA OSVETNIKU JAKOVU JOKANOVICU !HVALA I VAMA PLEMENITI MISO VUJOVICU!
Gospodine Bećiroviću ,duboko poštovanje imam prema vama ali se čudim kako je moguće da se mogli sjest za isti sto sa takvom osobom.ma što ste uopšte bili u njegovoj blizini. Prema njima kao svštočinama i zlikovcima nemam nikakve milosti .
Никола, Комнен Бећировић је угледни, писац, публициста, истраживач и добро је што се срео са том крволоком, да би имао и личну импресију о њему. Знам поуздано за инцидент у Српској кафани када је устао брадати младић у црној мајици и маскирним панталонама и у очи рекао Ђиласу да је монструм и да га треба објесити у сред Српске кафане о лустере направљене од точкова запрежних кола.
“ Ти треба да висиш”, говорио је младић доста хладно али гласно.
“ Немој он је човек у годинама”, завапила је позната глумица из Атељеа.
“Он је монструм”, рекао је гласно тај млади човјек, оптуживши га за многе злочине у Ровцима.
Да ли се Мишо Вуковић сјећа тог догађаја ?
Kad odete u zoloski vrt, vi gledate zveri.Ko bi rekao da onako dobrocudni meda ili vuk,lav, mogu da rastrgnu svako živo biče pa i coveka za sekundu.Da nisu u kavezu.Mnogi ljudi, pa i Komnen su ovako posmatrali zver.
Nijeste ni svjesni koliko će još gadosti isplivati koje su duboko zakopali .Mislili su da se nikad neće pojaviti ali Bogu fala velikome što kaže ona stara „zaklela se zemlja raju da se tajne sve doznaju,“Kako su vladali i činjeli zvjerstva ,omladinu zatrovali i zaludjeli i na krivi put poveli to vidimo danas . Usvaku su porodicu ušli da je unište i da stvore od svako čestitog čovjeka špijuna .Toliko su išli podlo da su tražili da sve znaju čak i intimne stvari da bi ih ucenjivali a ko se pobunio , pakovali su mu robiju ili loše radno mjesto. Razdvajali su i uništavali porodice i ne trebamo se čuditi zašto i danas u našem narodu je toliko jada , mržnje i podjela koje se neće ni za nekoliko generacija smiriti.Zlo vrijeme, nikad se ne ponovilo.
Pogledaj mu sat na ruci,vjerovatno ga je ukrao ,ili je tada dobro zivio da ga je mogao kupiti,ovo je slika iz predratnih dana,a mozda mu ga je Broz poklonio On je ionako bio bjelosvjetski lopov.
Svi iz nasih karjeva koji su bili uz Tita su bili profesionalne ubice,svi do jednog, a kada i se Broz uplasio ovih ludaka samo je postepeno odpustao zatvarao i nasavkojake nacine udaljavao odsebe isto je bilo i sa onima iz Srbije Krcun Rankovic i druzina,e sada su oni za neke stradali kao borci za SRPSTVO.
To je ta istorija koju nam seviraju danas.
Јесте, упркос својој тобожњој побуни против „нове класе ,“ остао је окорјели револуционар односно крвник. Сам ми је приликом једног сусета код Матије Бећковића у Београду, фебруара 1975, рекао, док смо се враћали аутобусом са Коњарника гдје је Матија тада становао, да би, што се тиче злочина 1941, то исто опет радио, само што би се сада измакао и понешто биљежио.
Имам о том сусрету цио запис кога треба да пронађем.
Иначе користим прилику да честитам Мишу Вијовићу на овом као и на његовим осталим текстовима.
Mozda bi bio greh ne podici jos jedan spomenik pored Tita u Podgorici.Djido pored „ljubicice“.A u Beogradu u kuci cveća Leku /krojača iz Drazevca/.Nista Broz nije mogao bez crne trojke Leka,Djido,Krcun/.I gle sudbine,na sahrani Leki preko 100 000 sludjenih Srba koji ga ispratise kao žrtvu Brozove mrznje prema Srbima,kao borca za Kosmet.Druga Marka uzdigose sinovi cije roditelje,bracu,sestře pobi Marko drug!!Krcuna ubicu i monstrumu, koji pijan priznade piscu da su mu ruke krvavé ne do lakata ,nego do ramena.E,za tím Krcunom i dan danas kuka Srbija.Píšu o njegovom tobož junackom suprostavljanju „ljubicici bjeloj“.Dok se nije zalepio slučajno u drvo na ibarskoj magistrali.Treci Srbin iz crne titove trojke,je u novooformljenoj „demokratskoj „srpskoj opoziciji bio,gle cuda,kadrovik,disident,borac za demokratiju i zapadne vrednosti,Djido.Bukvalno osnivac DS.Tu u prvom redu na osnivanju sve sede glave sa milion godina partijskog staza u titinoj partiji!!.Znao je Djido kako Srbi lako zaboravljaju zločince i kako ne vide krv na njihovim ruka.Jucerasnji i današnji tekst ovog pisca treba staviti ispred spomenika brozu u Podgorici da puchina čítá glupa .A moze da se pošalje i u Beograd na adresu DS,SPO..Sjajan tekst.
Ludak, bolesnik, zvijer.
Pitam se kako i zasto ljudi dozvole takvima da se toliko izdignu, osile i rade takve grozote bez kazne?
Ili je mozda od nekoga ovo cudoviste i njemu slicni prepoznato kao takvo i tajnim putevima forsirano i potpomagano da se docepa neogranicene vlasti i moci. Ne vjerujem u slucajnosti. Ovo cudo je od nekoga odabrano, sticeno i odrzavano do kraja njegovog zlocinackog zivota. Cak mu je i sin uhlebljen na osnovu njegovih „zasluga“.
Imamo i sada slicnih primjera.
Да те не оптерећујем Теоријом завере, саветујем ти да почнеш да размишљаш од тачке да нису случајно бирани такви људи као Ђилас, Пеко, Коча, Јово Капиџић, Шпанац, Ћићко, Сава Ковачевић, Видак Драшковић, Александар Ранковић,……….има их…..
Неки од њих су правили грешке, па се са њима поступало по критеријуму који су и сами били прихватили при иницијацији.
… Izostavi Ćićka, nije mu tu mjesto!
Kada je počeo da sumnja u “ revolucionarni teror “ dobio je metak u leđa!
A ovi su drugi klasične psihopate kojima je rat nahranio bolesne porive.
… Čista patologija!
Među njima jednoga normalnog nije bilo, već ako to nije bio, Bože me oprosti, Tito!
@ Djikan,
Ћићка сам ту уврстио само зато што је његово убиство наручено. Као на филму, убица је кажу специјално из околине Прокупља послат негде на Власину да га убије. Вероватно Ћићко није правио злочине, али је очигледно био у групи шпанских бораца који су нешто компромитујуће знали о том ћопавом сатрапу. Значи, тиме је био опасност за Тајну организацију и морао је да буде ликвидиран.
Dalije to moguce?