Ловћенски аманет

Пише: Бошко И. Бојовић

По узору на нацисте Секуле Дрљевић 12 јула 1941 ратну заставу (алај барјак Црне Горе), проглашава за државну заставу, јер је она у краљевини Црној Гори била иста као у Србији. Наказна окупаторска творевина већ сутрадан проузрокује општенародни тринаестојулски устанак који фашистички окупатор брутално гуши у крви, док КПЈ настоји свим средствима да ту спонтану народну буну упрегне у бољшевичку револуцију. Бити у служби туђинских државних интереса и идеологија било је заједничко црногорским зелено-црним и црвеним отуђеницима, што их је по природи ствари зближило и све више удружило против исконске и истинске Црне Горе. Црногораца који су платили највећу цену као жртве грађанског рата и непријатељске окупације.

Паклена мржња према свему црногорском и српском у црногорској историји, културном наслеђу и духовној баштини издваја мањинске присталице Дрљевића и Штедимлије, провереног као прворазредног идеолога НДХ-азије Анте Павелића. Психо-патологија која се може упоредити са разорним дејством канцера и његовим метастазама у условима фашистичке окупације и комунистичког терора. Комунистичка страховлада је у историји жртвовала сопствени народ и становништво једнопартијским интересима и диктатури једног доживотног тиранина, док су нацисти и фашисти уништавали више туђе земље и народе, не марећи притом за жртве и последице по сопствене земаље. Усмеравајући своју патологију ка српству монтенегрински малигни агенси су дејствовали свим ратним и потом мирнодопским средствима против највећег дела Црногораца.

Страховлада у рату и после њега, масовни злочини против цивилног становништва и брутално уништавање сваког облика отпора, стварају услове за стварање новопроглашене нације у АВНОЈ-ској Југославији.

Рушење Његошеве капеле на врху Ловћена, заравњивање и срубљивање тог врха симбола Црне Горе и централног дела њеног државног грба, сведочи о варварској бахатости и разуру најдубљих порива у првом реду црногорског идентитета, историјске културне и духовне баштине. По узору на рушење исте Његошеве капеле и гробног места на врху Ловћена као кулминације терора и понижења Црне Горе и Црногораца од стране Аустроугарске окупације 1916-1918 године. Аустроугарски антицрногорски пројекат наметања такозване црвене Хрватске на простору Црне Горе, чему сведочи фараонски маузолеј који функционално и естетски, симболично и еколошки унакажује Ловћен као знак распознавања Црне Горе и одличје црногорског идентитета.

Противљење мађународне културне јавности овом варварском насиљу рушења симбола и скрнављења гроба по аманету највећег црногорског, српског и једног од највећих светских песника, владара и владике црногорског Петра II Петровића Његоша, није могло зауставити бахатост доживотног тирјанства, Јосипа Броза, Крлеже и осталих осветника повампирене Аустроугарске. Међу којима и усташког идеолога Штедимлије, који је доживео остварење једног од његових најмалигнијих пројеката и опскурних сновиђења.

Његошев аманет да буде сахрањен у скромној капели на врху Ловћена погазила је тиранија једног од највећих злочинаца Другог светског рата, док светопочивши Митрополит Амфилохије оставља аманет да се обнови Његошев завет на врху Ловћена. Јединствена прилика, обавеза и испуњење Аманета два светила Црне Горе за данашњи нараштај Црногораца, Срба, вечне и усправне истинске Црне Горе, као залог боље будућности коју њена младост и свеколика љуцковина сведоче и заслужују.

Прочитајте ЈОШ:

Цетињски лист ,,Луча“ 1898: Поздрављам те српска зоро, мајко моја Црна Горо, Србу драго свето благо

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: