Ловостај

Пише: Емило Лабудовић

Једном давно, гладна мечка је кидисала на тор мог покојног ђеда Михаила, једног од највећих сточара горе на Сјеверу, и направила прави покољ: шест мртвих и раскубусаних оваца, са све овном – предводником, и десетак мање или више рањених. Ђед је, ћутећи, а тада је био најљући, мрк у челу и погледу, урадио шта се морало, а следеће ноћи је из атуле извадио скривани ‘талијански карабин, огрнуо талаган и кренуо напоље.

„Куда“, питао га је ујак Милош? „Одох да сачекам ону крвопију“, проциједи ђед кроз своје риђе бркове – „острвила се и вратиће се опет“. „И шта ћеш онда“, опет га је, привидно смирено, упитао ујак? „Како шта ћу? Да убијем проклетињу, ето шта ћу“ – висина ђедовог гласа већ је достизала онај ниво којем није било поговора. „Онда ћеш завршити у затвору“, ујак је и даље покушавао да задржи мирноћу у гласу. Ђед се као опарен повратио назад и погледом пуним крви простријелио ујака. „Џаба ме тако гледаш“, ујак је ипак направио корак, два уназад, „ловостај је, и мечка је законом заштићена. За њен одстрел се иде директно у затвор“. Као муњом згромљен ђед је одложио пушку, сјео на кревет и само промрсио „па да, она може шта јој се хоће, а ти Михаило скупљај стрвину и ћути“. И три дана није ни ријеч проговорио, само је отпухивао и дубоко уздисао.

Сјетио сам се ове епизоде далеког дјетињства јер ме је неодољиво подсјетила на актуелну ситуацију у Србији, коју копије истих адреса покушавају да препишу и код нас у Црној Гори. Нема дана кад медији, они отуда и ови овдашњи, на сав гас не затрубе како је, овдје или ондје, током блокада овога или онога, нападнут неки студент, професор или декан (до ректора нико, осим оних из Брисела, не може да дође) или било који учесник петомјесечног дивљања широм државе. А то је противзаконито, забрањено, неприхватљиво и унапријед осуђено као неморално и означено као очита демонстрација неконтролисане силе којом режим брани своје позиције. А тек измишљању и домишљању државног „зла“, од напада на протестанте аутима па све до „звучног топа“, краја нема.

Студенти, а и ове пришипетље које се уз њих шлепају, одавно су етаблирани као посебна категорија друштва. Нека врста недодирљиве касте, изван свког реда и закона. Можда с правом, јер су били и јесу носиоци прогреса, нових идеја и промјена. И све док су се кретали у том опсегу, у оквиру својих проблема и захтјева за унапређењем њиховог материјалног положаја и услова студирања, уживали су неподијељену подршку друштва. И успијевали у намјерама. Али, овог пута студенти су, што својом вољом, а што су изгурани, изашли на улице и тргове са захтјевима који тек од „матинеле“ имају директну везу са њима.

Може да се прихвати, рецимо, њихово инсистирање за утврђивање одговорности и примјерено кажњавање одговорних за новосадску трагедију, али – зашто би то био само и ексклузивно студентски захтјев? Зар то није неподијељени захтјев свих нас, и зашто би новосадске жртве бољеле студенте више него било кога другог? И, кад смо већ код тога, чему студентима служи она огромна хрпа документације осим, можда, за маскирање правих намјера и отезање рокова за испуњење захтјева које су по принципу „узми или остави“ испоставили држави? А када је Влада широке руке испунила једини од њихова четири захтјева који се тицао њиховог стандарда и услова студурања, преко тога су прешли као преко плитке воде. И наставили да испостављају нове, тек да се има оправдање за наставак лудирања. „Играле се делије насред земље Србије“!

Да се разумијемо, студенти су, рецимо, посебна категорија, али само док су у оквиру Универзитета и својих факултета. Чим изађу на улицу, постају обични грађани са свим правима али и обавезама, као и сви други. И нема посебног статуса, нема привилегија и нема заштите која им, као мечки у ловостају, омогућава да, рецимо, шачица њих блокадом сатима зајебава десетине хиљада грађана Новог Сада, Београда, Ниша, Крагујевца, Ужица, Чачка… Подгорице… И нема, и не смије бити, тога да они могу све, да блокирају, туку, псују и пљују и државу о чуду забављају, а над поступцима других виси дуга рука правде и закона и непристрасни мач у њој. И кад су нападнути, што је свакако неприхватљиво и за осуду, нападнути су као било који други грађани. И макар онолико колико су тужилаштва брза и ефикасна за утужења и одређивање притвора за починиоце напада на њих, било би макар поштено да су таква и кад они нападају, пљују, гурају, бацају на цесту…

Посебно је несхватљиво, још више неприхватљиво, одсуство спремности студената и академске заједнице за дијалог. Јер, ако је дијалогу, оном паметном и круцијалном за будућност земље игдје мјесто онда је то Универзитет. Па нека траје колико мора да траје, све док кроз димњак не покуља „бијели дим“! Али, не. Услови, улиматум и… свршена ствар.

Покушавам да, уз сву опструкцију дијела тужилачког, судског и полицијског апарата, разумијем стрпљење и мекани приступ предсједника Вучића и српске Владе, прије оставке и током њеног трајања. Али, тада ми често падне на ум она стара пословица да је „од меког образа трбух до зуба“! Јер све ово предуго траје. Изгубило је сваки смисао, а захтјеви су се свели на само један, све мање скривен: насилна смјена власти или њена добровољна детронизација. Како су и једна и друга варијанта практично немогуће, остаје само дуготрајно тражење излаза по систему „дала баба динар да се ухвати у коло, а сад би дала и два да из њега изађе“!

Студенти, макар они прави, ако су они будући мозак нације, мораће једном да схвате да су и они други њихове колеге, са којима можда не дијеле мишљење али дијеле све друго. И да и они уживају иста права. И да су и једни и други искоришћени и изманипулисани и да ће, на крају, испасти највећи губитници. Професори, декани и наставници су већ кроз веће плате и функције наплатили своје. Ђилас, Мариника, Алексић и остали ће опет, како најавише, сачекати неку нову трагедију, а ђацима и студентима остаје изгубљена година и акредитација диплома под жестоком лупом академске јавности широм Европе. А један наставник на питање зашто тјера дјецу на протесте, мртав хладан и директно у камеру, изјави да га све то „много забавља“.

Ђед никада није наплатио ни ту ни многе друге штете (прави доказ оне Мешине да је „жив човјек вазда на губитку“), а неће ни Србија. Још дуго, дуго, плаћаће цех овог лудирања. У ваком погледу. А кад плаћа Србија, плаћају сви. Па и студенти. Јер никада није било и јаре и паре. Али, што мање буде трајала ова агонија, штете ће бити мање. Е, па, сад, Србијо, мислим да је забаве било и превише, јело се, пило се, шетало се, рушило се, шенлучило, зајебаво народ, и сад је вријеме да се опет засучу рукави и прионе на рад. Свако у свом сектору. А ђаци, и студенти, и једни и други, у клупе, гдје им је и мјесто и једино гдје су оно што јесу.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: