Пише: Славиша Чуровић

Тек сад када су у прошлост отишли Мило и друштво, видјело се какве су то “ громаде “ генијализма биле, громаде „поштовања“ закона, громаде које су брда ваљале и тако сигурно раздор уносиле у сваки дом у Црној Гори.

У томе су били тако успјешни да смо били на прагу грађанског рата. Ономад.

Оне претходне ратове, 90-тих, те „громаде“ су водили са ментором Слободаном, Из Лијеве Ријеке.

Првоборци, предпензионери из ДПС-а, су прес Лучиндан отишли из парламета у пензије, нема их више у посланичким клупама, те су оставили своје омладинце које су школовали мржњом, подјелама, ратовима и ухљебљењима, да реториком глупости бране газде и менторе који од Дубаија до Мајамија троше паре узете од народа и своје државе.

Тако, некако демократски, полако, али сигурно, долазе и ментори и њихови полетарци на оно : „Како судиш, судиће ти се“, а судили су: пендрецима, сузавцем, затворима, тракторима тек упаљеним за све, Конавлима, хиперинфлацијом, свим што је могуће да полуде здравог човјека…

Долазе на ту изреку, на крилима јуноша који их бране својим тек купљеним првим краватама, те гестовима опонашања личе на ментора из Растока, с тим да ментор није имао кравату кад је сустигао власт. Имао је само џемпер.

Сад има све што му треба за мемоарску прозу. Још да му се обезбиједи мир, а Спуж је тако дивно мјесто, зар не ? Није далеко од Подгорице, а ни од престонице.Некако је раскршће путева.

Но, би ова Лучинданска сједница Скупштине и да ико прича о поштењу и поштовања закона, до ДПС-ови млађани војници, па би човјек помислио да демократија у Црној Гори станује вјековима а млађани горећи штапини бившег режима постају дирљиви генијалци смирења страсти у домовини нам.

Домовини коју су њихови идоли и ментори презадужили, разбратили, похарали заклињући се у њу, пунили затворе Владикама, невиним људима и политичарима који не мисле као они, домовини коју су вољели до последњег цента, направили сигурном кућом за сваког шверцера дроге од Перуа до Аљаске.

Али добро, ментори су дијелили станове, поставили ћерке, синове и стрине на сваку позицију, младе наде пунили оптимизмом клептократије, а патриотизам су их учили “ ковертом „, “ снимком“ и новим квадратима.

САМО ТАКО ЈЕ МОГУЋНО БИЛО КОД ЊИХ БИТИ ПАТРИОТА

А сад би те младе наде смијењеног великог диктатора, да уче демократији свакога.

Смета Андрија Мандић, смета што су и Срби министри, смета што би људи да се помире, свих вјера и нација, а не смета што су исти ти млађани генији аплаудирали свом диктатору до изнемоглости када је све рушио што је био здрав разум и сад би да му триковима обезбиједе и мирну пензију, кад већ мисле да могу, а он зна да морају.

Но, не може да се може оно што се не зна.

Времена се мијењају, људи схватају лажи, Црна Гора се уморила од националног пребројавања, а како дани иду све ће мање бити важна ентитетска, а све више важна ће бити економска питања.

Зашто? Просто је.

Отишао је диктатор. И са њим све лоше што је посадио, али то лоше ће деценијама морати да се преправља и доправља.

Тако и ова прва генерација настављачка марксистичког генија из Растока, може мирно да спрема кључ за своју партију, или да проба да буде довољно паметна да у стилу свог ментора, њега самог заобиђу кад је политика у питању.Нарочито одлучивање!

А нова влада?

Док исправи кривуље 30-тогодишње владавине генијалаца из клептократске школе расточанина, те направи саставке гдје је био расток, проћи ће 4 године као један дан.

Али дан Лучинданске слободе.

Па није мало.

Слобода ипак пјева на празник.

Да ли ћемо ми знати пјевати њој?

То је питање свих питања.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: