Луковац: Кад мишеви утихну

Пише: Иван Луковац

Као онај Андрићев Ђерзелез који је пројахао младост између Травника и Стамбола, тако је и моја (младост) протраћена у несвитању које траје 30 година. Предуго за једну младост. Предуго за један живот. Али не жалим.. Никад их ова рука није заокружила. Мислим да би се моја десница осушила да је то урадила. И ја је заборавио, као онај који би Јерусалим заборавио..

И нема ту много нејасног, нити недореченог.. Кад Титаник крене да тоне, кад се претовари лажима, гријехом, кад претегне тај терет његову носивост, кад мишеви у стампеду почну да бјеже, е та ме пометња занима.. Све сам видио, али тај призор чекам.

То су они (тако их њихов гуру ословљава) који су му давали легитимитет, који су га уредно заокруживали. Из увјерења, или што су морали, скоро да је небитно.. Резултат је једино важан.. Кад ужурбаним мишјим корацима отпочне бјежанија, на некој од капија кроз које ваља протрчати, да се региструје пролазно вријеме, треба обратити пажњу на њихове ситне водњикаве, мишје очи. И у њима страх. Бесконачни, метафизички, стари добри мишји страх. Појачан рефлексним подрхтавањем мале влажне губице. Којом су прогризли биолошку супстанцу Титаника. Напослетку и дупло дно за које су држали да је непромочиво. И проклета вода је почела да надолази.

Апелујем на све капелане (служба која контролише капије), куда пролазе на путу за копно, да укључе камере, да их ревносно сними. Да ти погледи (и у њима фини мишји страх) могу пажљиво, на миру, без емоција да се одгледају у репризи. Брзина је, много их је, кораци, иако ситни достижу брзину свјетлости и измичу реалном погледу.. Као неко ко их 30 година посматра, проучава и доследно презире, заслужујем да их у слоумошну сагледам. После свега та мала истраживачка радост би би, доиста значила..

Прочитајте још:

Одраз небеског поретка

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: