''Луштица – земља маслина, земља гомила, земља православља''

Излагање Горана Комара на представљању књиге “Луштица – земља маслина, земља гомила, земља православља“, изговорено у манастиру Ваведења пресвете Богородице – Жањице, 24. августа 2007. године.

Чини се да су старине овога полуострва древне колико њена култура маслина, а изгледа, како су до сада ископаване, да леже уз обални руб Луштице, на Арзи, Жањицу, Росама, па све до средњевјековног немањићког лаварума Михољске Превлаке. И није овако истакнута маслина насловом књиге да покаже физичку, него културну карактеристику земље, и да покаже да ова земља није истражена иако у њој мора лежати концентрат културног наслијеђа Медитерана. А тек потом овдје ће се изнаћи култура обредних гомила које су распростиране дуж сеоских мргина и по хумцима луштичким, тамо гдје ће се подићи прве црквене зграде на обали и гори. У Луштици, као да је и средњи вијек испуњен хришћанским наслијеђем и биљезима више него ли је то наспрамни новски и херцеговачки дио Боке, а све што до данас лежи у бокешким архивима и архивима Цркве говори о древности њенога становништва које у фамилијарним агрегатима полуострва нису помјерили млетачко – турски ратови 17. и 18. вијека.

Луштица тиме личи на Грбаљ и околне предјеле Михољског збора. Зато је она драгоцјена за историју Срба и историју Боке, она чини у физичком трајању њених братстава, илустрацију старе, унутрашње Боке и ми који исписујемо историју овога краја прихватамо и наметане оквире разговора кроатоцентричних писаца који у Задру и Београду штампају дјела о старој и новој Боки. Ми кажемо: Ево старе Боке. Ма она говори обличјем древног светоникољског саборишта у Радованићима, древношћу црквених зграда у Жањицама или Росама. Она говори именима њених свештеника калуђера Романа 1431, ђакона Петра 1438, попа Ратка 1443, калуђера Евфросија 1447, попа Остоје, попа Ђура сина попа Владислава, свештеника Брајана 1548, попа Рада 1584, попа Марка Марковца 1601, двојица калуђера у Росама 1660, калуђера Петровића у вријеме Кандијског рата и многих других чија свијетла имена ова књига исписује, како би показали непрекидност црковне православне традиције Луштице од доба разура превлачке лавре до свршетка Млетачке републике.

Непрекидно, дакле, историјски посвједочено, у овој земљи служена је православна литургија, а она је била изложена ударима Милосрдног анђела од разгона који је овдје учинио Стефаница Црнојевић до у високи 19. вијек. Историја казује да је Црнојевић за„пацификацију“ Грбља и околних земаља стекао царину, солане, кућу у Котору, титулу капетана Горње Зете и млетачко грађанство уз шест стотина дуката и по два сокола. Он се децембра 1451. обавезао да одмах проведе пацификацију Грбља и околних подручја. Читаво житељство Михољског збора стало је у овоме рату уз деспота Стефана Лазаревића. До љета 1452. разаран је Грбаљ, а луштички збјег обрео се у Конавлима. И тада, када признаје млетачку власт у разуру 1452., Луштица живи правилним и пуним обичајним животом и уздржава свој Збор, њени житељи купују једрењаке у Котору, губе своја сона поља, ма снажно ово морем осољено парче Јадрана уздржавају да корача ходом древних отаца Источне цркве, мени се чини у размјерама великог подвига. Допустите само да кажем, у вријеме разура Грбља, бискуп Котора није био било ко. Стајао је на челу бискупије Марин Контарено припадник једне од неколико најплеменитијих и највиђенијих кућа у Венецији која је давала и дуждеве. Баш је управљао од 1429 до 1453. Био је учесник Сабора у Фиренци, а када се вратио у Котор посветио се раду на Унији. Био је посредник у разговорима са Црнојевићем око пацификације српске земље. Мало након уништења Превлаке, бискуп се повукао. Ја вјерујем да је онај Друшко којега Бокељи памте тровао братство превлачко, али, како то код нас бива, могуће, указујемо на личност мањега формата.

Луштица се помиње у неким фалсификованим повељама у средњему вијеку, али овдје желим скренути пажњу на једну чији је препис метнут у „Кратки опис Зете и Црне Горе“ из друге половине 18. вијека. Овдје је могуће, а повеља је значајна због одређених елемената вјеродостојности са језичких карактеристика, свечане аренге, владарске титуле, да оцртава подручје светомихољске лавре. У документу је ријеч о неком од синова Стефана Првовјенчаног. Такође, желим указати на пергамену зетског епископа Јефтимија из 15. вијека која носи пресуду у спору Луштичана (Клинци), а коју помињу и епископ Герасим и Младен Црногорчевић. Моја испитивања код насљедника кап. Васа Кршанца који ју је чувао у 19. вијеку нису дала резултата.

Удари на Луштицу биљеже се одмах након уништења Превлаке. Которска општина је дошла под Венецију 1420., а сљедеће године је на темељу њене молбе издат документ о распарчавању земаља превлачког манастира. Дужд је маја 1455. послао декрет провидуру Бернарду да пружи помоћ бискупу да може све српско–православне свештенике истријебити и да се протјерају сви православни. У вријеме венецијанског племеића и бискупа Бернарда предвиђане су посебне мјере па и изгон против једног калуђера који је ометао његов рад, непријатеља крижа и католичке вјере. Помињу се цркве Св. Луке и Св. Николе у Радованићима. На измаку 1548. вођен је један спор пред бискупским викаром у Котору против свештеника српског обреда Брајана који је штитио цркву Св. Луке у Кртолима. Српски свештеник је тврдио да никада католички свештеници нису служили у тој цркви а љешевићки и луштички свештеник су наступили једнако не допустивши градњу католичког олтара. Поп Ђуро Владиславов изјавио је да никада није чуо ни видио латинског попа да служи у његовој капели (Св. Никола). Фебруара 1636. Марин Друшко из Котора се жалио на паљевине које су на његовом имању учинили Луштичани. Друшко је имао спор са которским бискупом Бућом. Син му је био свештеник у цркви Св. Петке на острву Св. Гаврила и успротивио се да се ту обавља служба Божија за потребе православних житеља, цитирам: “да се ту обавља служба Божија за толике душе њихових покојника који су покопани у ближњој цркви Св. Миховила  која се види до темеља порушена…“

Марта 1655. Луштица је тешко страдала од Турака. Погађала ју је и куга. Ако је што продавано, то је продавано мјештанима и комшијама. Чак Луштичани у 18. вијеку купују земљу на новској страни залива. Држе кречане, тргују по Јадрану, истичу се неке фамилије, јављају се неке којих више нема. А онда, за мирнога живота стиже провидуру Ђустину Болду писмо владике Саве Петровића (1755): “дајемо на знање вашему преузвишеном господству како нијесу довољни ваши бискупи и попови црквама које су ваше да се у њих Богу моле, него хоће и наше да узму које су вазда наше биле, а то је иста Св. Госпођа у Жањиц која је вазда била збора михољскога и данас је њихова, пак чујемо да ишту кључеве и неке новитаде да чине што приђе није било и вас наговарају да се мути крајина…“

1. августа 1785. учинио је капетан Луштичке општине Ђуро Тројановић писмо руском конзулу са молбом да се код млетачког Сената зуазме за заштиту цркве на Жањицама која је од давнина била православна што казују њене фреске. Кључ је украден и однијет бискупу Олео након чега је услиједио покушај уградње католичког олтара што су Луштичани спријечили. Овај ексурс чиним из разлога појављивања једне луксузне књиге, штампане у Београду 2006. године у којој се манастир Ваведења Пресвете Богородице прибраја католичким фрањевачким самостанима на тлу Боке. Аутор књиге је избјегла да отвори макар и дилему о припадности манастира која је ријешена судским путем у вријеме владике Герасима Петрановића.

Може се на крају рећи да је Луштица живјела у традицијском оквиру привређивања, ма да је још током 17. и 18. вијека дала помораца и трговаца који су ступали у равноправне пословне везе са Топљанима. Као дио Михољског збора уживала је и древнији поредак своје општине него Нови, а она, што је значајно, није трпјела од обимнијих продора становништва током великих млетачко – турских ратова. Овај крај је растао у једном консервисаном окриљу свог готово острвског изолата, у доста затвореном и сложеном систему своје обичајности и вјерског садржаја, а великом и дугачком искорачивању у свијет својих поморских трговара који представљају истински жртвујући дио овога краја.

Овом књигом пружена су документа новског и которског архива која говоре о Луштици. Такође, један мали луштички архив који сам припремао током последњих десетак година, који садржи и нека документа која је сачувао пок. Митар Урдешић и који ми их је уступио за превођење и објављивање. Такође, понављам податке објављене 2000. године мојом збирком Поменик луштички јер свједоче и становништву овога краја и њиховим даровима код градње Велике савинске цркве. Била би наша жеља да град Нови узврати у будућности Луштици ако ће и малим дијелом за велику заслугу коју ова земља има за њега, а ова књига сигурно свједочи о једном. Луштица је и када је чинила велика дјела отпора та дјела закопавала у заборав свога острвског завичаја и више, много више него Нови, делала у самоћи, не за јавност, не за публику, не за славу овога свијета, него у чистој вјери, пред непрегледном пучином морском и на главноме прагу од свега православног свијета.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: