Лустрација на црногорски начин

Пише: др Батрић Бабовић

Прочишћење је насушна људска потреба. Неко има обичај па то дјело врши чешће а неко то ради на сваких сто година. Општи разарајући процеси једног система испливају на површину када дуговјечна власт доживи свој крах и пресељење у опозицију. Промјену политичке позиције неко доживљава као нормално стање, а неко као смрт. Разлика између слободе и ропства у тоталитарним системима и партијским учионицама постаје без границе – нема своју јасно оцртану идентификациону линију.

Поробљена људска душа престаје да расуђује, мисли и осјећа. Страх као снијег и лед покрива сваку мисао, жељу, чежњу и наду. Такав човјеков дух и душа губе одговорност за будућност која долази, потомству се у аманет остављају тренутно земаљско добро, политичка наклоност актуелне већине и лагодности материјалних бенефита. Вертикала као осовина и основа човјекове метафизике одавно су код протагониста овог вегетативног модела непостојећа категорија виших и космолошких животних циљева. На крају дођу смјењивост системских наказности, показивања голотиње и ругоба људске природе. Једноставно речено, наступи прочишћење које има супротност сопственог имена.Ово је класична црногорска карактерна црта, или љепше речено – док имаше добар ли бијаше.

Дан након последњих парламентарних избора у Црној Гори један мој пријатељ ми је казао да у граду гдје живи нико није гласао за сада већ бившу власт. У кратком разговору шаљиво је изговорио гдје се изгуби оних сто четрдесет и кусур хиљада гласова за оне који ведре и облаче државом последњих тридесет година. Све у свему на крају рече да се не зна ко ће све бити министри, директори, посланици и личности од јавног значаја јер сви са којима је ступио у контакт себе виде на тим позицијама. Уз обострани смијех разговор је завршен обичним животним причама.

Ово је одредница карактера људи у Црној Гори. Неколико дана после овог разговора, вратио ми се у ум филм свакодневне црногорске постизборне драме. Након повратка на посао са годишњег одмора добио сам салве честитки од оних који су ме гледали као бијелу врану због литија и борбе против закона о слободи вјероисповјести.Не сматрам да сам чинио било шта велико, осим онога што сам дужан чинити, ради прошлости и будућности. Садашњост је сива и земаљским очима гледано неизвјесна и суморна. Питао сам се да ли сам позициониран на некој од посланичких листа или ови људи нешто боље виде од мог скромног ума. Одговоре опет нисам пронашао. Остала су питања и дилеме да ли је природу пука у Црној Гори било чиме могуће промијенити? У повременој осамљености питао сам се колико је господаревих пратиоца и слугу који су до прије само неколико дана, на небу без облака видјели огромне орлове и соколове уколико би то шеф тражио или пројектовао? Прошла ме је само хладна језа, а одговор је претворен у ћутање, мукло и немоћно које сам дубоко закопао у себи. На крају сам схватио да је боље о томе уопште не мислити.

Јавни сам заговорник сам свих врста прочишћења, озакоњења и увођења реда и поретка у свакодневни живот. Ако је 75 година тоталитарне комунистичке владавине овог августа почело да пада, да се руши и сели на једну историјску депонију, морамо размислити колико је пресвучених депонената кренуло да се прикључује на нове политичке водотоке издајући себе и свог дојучерашњег господара? Има ли система и механизма да се лустрира оваква људска раса? Колико су валидни документи и досијеи у којима су господарили овакви карактери?

Може ли се откривањем свих тајни прошлости, за шта лично јесам, сачувати грађански мир у Црној Гори?

Један експерт за ова питања ми је казао да је у сваком црногорском братству било потказивача најближих сродника.

Мајка једног мог пријатеља (кћи официра краљеве војске) није имала снагу да погледа након више деценија доступне досијее својих предака. Кад је упитана зашто, само је казала да се плаши да не види поједине које не би требало видјети. Таквих је у свим унформама и војскама кроз историју препуна јуначка Црна Гора.

Други примјер је човјек чије је претке покрио Зидани мост, а мајчину комунистичку страну информибироовски обрачуни и послератна убиства два ујака од стране једног комунистичког генерала. Тај господин је високи интелектуалац, син и синовац официра краљеве војске у отаџбини и сестрић високих комунистичких функционера убијених братском-послератном руком у слободи. Након рата правда и слобода долазиле су у име народа. Неименовани господин, на зиду своје собе, данас у дубокој осмој деценији  живота, држи слику сина свих народа и народности. Често уз горак осмјех каже мени је са њим било добро. Слике предака не красе зид његовог дневног боравка, нити су имена свих убијених војника на Зиданом мосту уписана на надгробном споменику породичне гробнице у мјесту гдје живи.

Мала фраза за велики штокхолмски синдром, а Шведска је била и остала краљевина, земља социјалне правде и здравог живота.

Ова два случаја су довољна да нас одвоје од Запада, коме културолошки и географски припадамо, и посткомунистичког Истока, који нам је узор за предстојеће процесе.

Пољаци, Чеси, Словаци и Мађари су направили лустрацију, отклон од комунистичке прошлости и  Варшавског пакта. У Црној Гори није могућа лустрација по источноевропским моделима.

Одговор зашто је немогуће лежи у пјесми о Милинку Вуковићу и бројним чаршијским и кафанским причама за које је најбоље да остану неказане и неиспричане. Можда је Западна војна алијанса лијек за кугу свих црногорских вјекова, или ће остати она Ремаркова успаванка да на црногорском Западу нема ништа ново, сем старих диоба и подмлађених духовних болести из свих периода прошлости.

Са њима остају вјечити прелетачи, паразити и доушници који нам  деценијама пишу судбине и кроје капу на све могуће начине.

Изгледа да нам је дојучерашњи непријатељ број један једино могуће решење за боље сјутра!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: