Лутајући Бокељ

Никад мора није било превише у књигама на српском. Па се свако дјело о Медитерану, нека је и преводно, као Броделово, или као Матвејевићево, или Милош Милошевићево, рачуна двоструко.

Море је амор, море је улазница за љубав кад и за разврат, топлота отпушта шнир чедности горе и шнир вјерности доље; мириси вина постају отровни кад се запеку с рибом уколико их пред поноћ раздјевичи хемија каквог еротичног парфема. Тада би човјек, да нема човјека опозитног пола, општио с козом; изврнуте главе, да нема козе, гледао би наопако на рачву у дрвету, плодио би се с дрветом, ту налазио гушт сладострашћа, и лучио сјеме. Љето је лудило. Отуд пол с полом. Отуд карневали. Отуд феште. Отуд дроге.

Најближе је море увијек најјефтиније.

Док многи говоре о томе да је туризам савремена супституција за древна ходочашћа, доказао сам, пркосећи актуелним тумачењима, како то јесте и није тачно. Туризам јесте профано ходочашће, што се види по начину на који љетњи гост, штићеник богиње Сезоне, предано сакупља све честице Љета: углачани каменчић с плаже, палмино сјеме, барокну палату испред које се фотографише; ето га гдје купује сувенире – материјалне доказе да је ове или било које друге године стварно љетовао. Да је љетовање увијек ходочашће могуће је управо и једино због мора. Ванпансеонски гушти измишљени су само зато да се сузбије досада, прва пратиља сваког лажног ходочашћа, па и сезонског.

Патентирај Бокешку кужину као бренд, као аутохтону заливску и медитеранску стону перверзију за непца – објаснио си језику природне појаве, грмљавину крви у јагњета, постанак и својство уља из маслине, снагу рибе, страх заклопљене шкољке; тањиром си, а не говором растумачио гдје природне јестиве силе добијају надљудска, божанска својства.

Будућност је неизвијесна између осталог и због тога што се не зна што ће се од сада јести; само прошлост непцима нуди сјећање. Из заливског путира вјековима извире једно те једно, иће и пиће: риба, јаретина и козлетина, уље и вино. И зачини. Прекоморски. И домаћи. На плажи је човјек до подна, а од подна је свак над тањиром.

Кад би и не гледало, колико је порока, око би намирисало, уво би погледало. Колико је само тога шаренога и слаткога злога! Пороци се љетњи разиграју, вуку чула на све стране и мијешају их. Љето је, колико блажено ако има воде, вина, маслиновог уља и рибе, проклето. Јер се поврх Богом дане воде и преко рибе у уљу разигравају разнолике допунске страсти. Поред ријеке мале, поред мора – океанске. На сунцу и влази, из помисли се тако роди страст, из ове порок, из порока нови.

С истином се више нема приступа ни у кругове ни у кружоке. Вазда се због истине свргавало. Нико ко истину заступа право говорећи неће се високо успети на друштвеној љествици. На духовној зато хоће. Једна је скала другој опозитна. Ко ступи на једну, на другој може ли постојати?

Можда буде и у Заливу рата? Улагујући се богатима, није ли се отуд Влада о још већем трошку замјерила свим wорлwиде сиромашнима?

У Котору је вриједило родити се. Бедеми, кровови, црквене куполе, палме, планине, плаветнило, галебови, мирис мора, ту неки рибар, тамо неки прекоокеански једрењак усидрен у луци…

Боке је тако много. Умријећу, и казаћу да сам тек покушао.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: