Мадригали за њу – Миодраг Павловић
Миодраг Павловић
Дођи и донеси
У чаши мед
и тајно семе.
Иди и понеси
Радосни злед
И спасено време.
Сети се кад клекне презрела кост;
Између гроба и сунца стоји мост.
Када се будемо поново срели
Видећеш призор лица после кише
И самоћом рањене усне.
Када се будемо поново срели
Добићеш велику јагоду која дише
И љубав чекањем што гусне.
Ал сада седи мирна и бела,
Док се месец ломи, верност остаје цела.
Нас двоје смо потпуно сами
Газимо боси преко звонких тераса
И смерове наше не слути нико.
Изједначујемо се у материнској тами
Двоструко чело над пољупцем беласа
И загрљај вечан из трбуха је нико.
На твоме крилу више сам открио раја
Но живот што очекује од свога краја.
Мора се волети за скривеним столом
Који је застрт мирисом коже
Пробуђене на прозору хтења.
Мора се споразумевати с болом
Ако сукоб разочараних авети може
Да претвори чело у неугасива бдења.
Али пусти слободно прсте младе
Нека у блату нове облике граде.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Можда Миодраг Трипковић није ни постојао – можда се само причињава излапјелом професору М.М. – ко зна ???
87 песама. Добро је. Својевремено сам, има мислим више од 10 година, трагао за неком Павловићевом збирком по црногорским библиотекама и књижарама, и падао у очај на увијек исти одговор: Није нам познат тај аутор.
Divno