Магнети за фрижидер

Наслов је чудо, потписујем као писац и књижар са искуством. Наслов који призива путовања и подразумијева авантуру привући ће 50% више читалаца неголи да сам текст насловио:

Декларативно не путујем.

Декларативно не путовати у очима већине која жели путовати још и још, може само онај ко је или глуп, или је веома, веома сиромашан.

Па чак и човјек сиромашан може да се задужи зарад авантуре до јефтинијих дестинација Грчке, са све торбом пуном конзерви сардина у сосу од парадајза.

Као потомак 10 генерација које су као Приморци и као поморци од 1694. на обали живјели у дословно 10 режима и који су ист-вест-норд-суд видјели цијели свијет, умеморисао сам, упоређујући га са искуствима других путника ван фамилије да за нас љепшег мјеста за проводити живот нема од Боке Которске.

У младости сам доживио пегулу, те сам се питао шта ли се налази иза хиљадуметарских висина јединог фјорда на Медитерану? Шта ли се налази иза превисоких планина које Залив одвајају од осталог свијета, те од нас прави острво, омеђено трима странама морем камена, и четвртом – морем мора?

Онда сам упорношћу и вјежбом до те мјере постао хитар да сам као члан заливског Планинарског друштва освојио све врхове и у Планинарској књижици добио печатом овјерене потврде да јесам видио оно о чему сам одувијек маштао: шта је иза хиљадуметарске географске границе!

И увијек бих се на врху зачудио… Јер се дубље ка континенту у недоглед настављао камени крајолик налик карфиолу, дочим је отамо одакле сам дошао било увијек без снијега, увијек зимзелено, и увијек у колору не рачунамо ли вјечито плаво.

Живот у Боки Которској је повлашћен.

Ко има квадрат у власништву, посебно с погледом на море, зна зашто махом странци дижу цијене квадрата до у небеса.

Министарство културе Републике Србије позвало ме да у септембру 2018. о трошку Министарства, као награђивани српски писац путујем у Кину. Потом као писац превођен на руски, и у Москву. У мислима тек на многим аеродромима, остварио бих у Кини и Русији море контаката – само да декларативно не путујем.

Одбијам да вјерујем како неко писца мора да види да би га знао. Немогуће је физички стићи свуда. Одбијам да вјерујем да је писац занимљивији од књига које ће се читати и након његове смрти. Има их који то заиста јесу, занимљивији од својих књига. Ја не бих то да будем.

Да моја супруга није живјела као дјевојчица годинама у Малезији и у Бурми, да потом није добила стипендију Принстона, да није обишла Европу, можда би инсистирала на нешто центрифугалнијем животном другу… овако је ушла у други трип, потпуно центрипетални, са финалном животном жељом: да најмање седам дана проживи у Санкт Петербургу. Ако ме као преведеног српског писца једног дана тамо позову, можда се одлучим на руску одисеју, вољене жене ради…

Резидент Боке Которске је у великом проблему, јер се на дан вожње од Котора, изузмемо ли дубровачко историјско, културно и архитектонско чудо, потом и сплитско – ништа слично, ништа толико лијепо, ништа толико утемељено не може да види, духовну димензију српских манастира занемаримо ли овога пута.

Многе је магнете на мој фрижидер налијепио поморац из фамилије.

Сви су они, ко десета, ко једанаеста генерација оних који су упознали море, видјели свијета, добијали понуде да остану у земљама разним, но су се вратили.

Да будем куриожан, у преводу знатижељан или љубопитљив у вези с тим што је иза планинских врхова Боке Которске – био сам у доба младалаштва. И данас сам куриожан шта је иза рта Оштро, и ртова иза, до рта Финистерре, али већ неопозиво припадам групи Примораца који хвале море али се држи краја.

Зашто?

Зато што се ми тако уз обалу дијелимо. Има нас који хвалимо море и држимо се краја, а има нас и који навигавамо. Да није таквих, не би било ни наслова овог све вријеме у мјесту вођеног путописног огледа.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: