Мајаковски – руски сан о рају

Владимир Владимирович Мајаковски напунио је 125 година. Да ли је и даље актуелан? Одмах ћу вам одговорити: јесте, наравно. Или, да се послужим његовим ријечима: “Живио сам, живим, и живјећу”…

Изванредни млади музичари претачу бесмртне стихове Мајаковског у музичке композиције. Интернет је пун таквих остварења. Поред споменика у Москви окупља се народ, и читају се његове пјесме. Многи покушавају да имитирају Мајаковског – и у животу, али и у стваралаштву. Његове досјетке су дио нас, постале су афоризми, пословице: “Грандиозни планови…”, “на врату своје пјесме…”, “Живот је лијеп и чудесан”, “Ја бих научио руски само због тога…”, “Ако неко пали звијезде, то значи да су некоме и потребне”.

Он има 125 година, а отишао је у 36-ој. Био је само дјечак у обличју громовника. Писац Валентин Катајев, код кога је Мајаковски провео своје посљедње вече, назвао га је дјечаком осуђеним на мистериозни расплет судбине.

Овај високи човјек са необичном механиком покрета, заправо је само споља био груб, као од камена. У ствари, брижљиво је скривао своје најњежније карактерне црте.

“Нијесам се родио због пара” – тако се звао филм, за који је написао сценарио, и у којем је је играо главну улогу. То је и филм који одражава читав његов живот. Извадио је срце, и ставио га пред људе. Разбио је све преграде између судбине и умјетности. Борио се да оно необично постане дио свакодневице.

“Мајаковски је видио сан”, пјевао је још један пјесник и бунтовник, Јегор Љетов. Мајаковски је оваплоћење обојених снова, праћених снажним откуцајима срца. Све што је он створио изгледа грубо и оштро, врло очигледно, али – увијек подчињено правилима сна. Магични снови и паклене ноћне море, вруће љубавне сцене и пророчке визије.

Он је замишљао будућност коју неће спутавати ништа, па чак ни гравитација. Призивао је будућност у којој нема те силе која би могла везати крила пролетера. То је сан који руши границе свакодневног, баналног. Штета што није дочекао телевизију и лет у свемир, интернет, клонирање и 3Д штампаче. Али, и да је сво ово доживио, он би свакако наставио да осликава неку нову, нама чудесну и несхватљиву будућност.

Мајаковски је – увијек изазов. И то не прост изазов рационалистима, већ изазов који сан баца пред јаву. Он се, као вјечити сањар, хранио нашом збиљом, од које је стварао властити свијет – потпуно супротан стварном.

Прате га бројни митови и претјеривања. На примјер, модерно је рећи да је за трагичан крај Мајаковског крива држава. Да, било је напада и сплетки од стране утицајних кругова. Али ипак, Владимир Владимирович је био и остао највољенији пјесник Совјетског Савеза. Само погледајте специјално заједничко издање “Књижевних новина” и “Комсомолске Правде” из 1930, и  увјерићете се са колико је љубави и дивних епитета испраћен уснули пјесник.

Такође, многи критичари имају обичај да његову несвакидашњу енергију и бујну, страсну природу интерпретирају као претјерану хировитост умјетника. А, истина је да се партији придружио већ у 15-ој години. Три пута је и хапшен. Током последњег боравка у затвору (11 мјесеци у Бутирки) почео је да пише поезију. Чезнуо је за побједом сиромашних, обесправљених, понижених и увријеђених, предвиђајући побједе антиколонијалних сила широм свијета. Не само да је опјевао револуционарни торнадо, већ је, такође, из свег гласа прославио рађање земље радника.

Уобичајено је да се, због његовог интернационализма, заборавља његова национална суштина. Али, његов језик футуризма је хармонично пјевао са древним биљинама. Мајаковски – то је руски сан о рају, о братству и васкрсењу мртвих. Није случајно да му је концепт “општег циља” филозофа Николаја Федоров био близак. Не заборавите да је пјесник, као добровољац, учествовао и у Првом свјетском рату.

Послије неког времена дистанцирао се од рата, загушен мирисом крви и трулежом смрти, али га храброст никада није напустила. Експанзију совјетске државе, која је наново окупљала земље Руске империје, он је поздравио са одушевљењем. Па, не могу се одупријети искушењу да се присјетим и “Стихова о совјетском пасошу”, геополитички релевантним и скоро сто година након што су написани:

“Гутајући
лице доброг стрица,
клањајући се
без мјере и граница,
узима се,
као добра напојница,
Американчева
путовница.
***
Одједном,
као да плану жар
на устима
љубазном господину.
То
господин службеник
узима
моју
црвенокожну пасошину.

Мајаковски – звучи гордо, и ми са правом можемо бити поносни на овог чудесног, ванземаљског феномена наше умјетности. Чим видите име – Мајаковски, пожелите да га рашчланите на слогове, и отпјевате. Јер, управо је он тај суптилни лирик-хипнотизер, који вас незадрживо води у фантазмагорију снова.

Живио је, и живјеће несхваћен. И никада нам до краја неће бити јасан његов одлазак, тако програмиран и, у исто вријеме, тако изненадан. Мој текст је само мали допринос одгонетању ове загонетке. Али, и та мистериозност чини Мајаковског тако привлачним, увијек живим, недокучивим.

Сергеј Шаргунов: ИЗВЕСТИЯ

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: