Мајка
Ратка Кнежевић, фото: Вијести-Лука Зековић
Пише: Емило Лабудовић
У језицима, књижевности и литератури свих свјетских језика не постији одредница која је више коришћена и о којој је више писано него што је појам – мајка. О мајци су написани томови и томови књига.
Најљепши есеји, најбољи романи, најтоплије пјесме… посвећиване су и посвећују се овом бићу које је постало симбол изједначен са животом и свиме оним што он значи. И смрт као коначно исходиште нераскидиво је везана за мајку јер не без разлога се каже да човјек почиње да стари тек онда када остане без мајке.
И у животињском царству, у којем је мушки мачизам доминантнији него у људском роду, мајка је дигнута на пиједестал који, било појединачно било у чопору, лавице, тигрице, слонице… итд чини условом опстанка и продужетка врсте.
Мајка није само извор живота, највјернији и најпожртвованији сапутник, она је сам живот. И не само то. Она је најоданији, најпреданији и, што не рећи, најхрабрији чувар дома, пећине, брлога, чопора… Она је мајка – храброст. Јер, све чувене битке којима су брањене земље, градови, утврђења, сва пожртвовања и све величанствене жртве блиједе су сјенке у поређењу са храброшћу мајке кад брани дом. Мајци је то једноставно урођено, то је њен генетски код и социјални статус јер она је, просто речено – стуб на којем почива све. Има ли онда ишта природније него кад мајка: жена, лавица, тигрица… истури себе на вратима дома, пећине, брлога… и брани незванима да уђу. Још кад у дому, пећини, брлогу… брани потомство, мајчиној храбрости и спремности на жртву само је смрт граница.
Ономад су на један дом и једну мајку која га је бранила насрнули до зуба наоружани, ничим изазвани и непозвани „гости“. И опет је мајка била – мајка. Храбра, упорна, непоколебљива. Наравно „сила отме земље и градове…“, мајка је ухапшена, дом је растурен а сила је, очекивано, за све оптужила мајку. Пружала је отпор и омаловажавала „силу“.
Гле чуда, па шта је мајка требало да ради? Да их угости кафом и ракијом? И сигурно би, домаћинска је то кућа, само да су уљудно покуцали а не разбили врата, само да су људски прегледали а не животињски разбацали, само да су… Али нијесу, јер „сила“ Бога не моли, и на мачине руке, најтоплије и најнежније „оруђе и оружје“ на свијету стављене су лисице.
И није важно чија је кућа и чија је мајка. То су свеједно светиње па радило се о палати или черги и у тај „храм слободе и приватности“ не улази се без питања и куцања, а мајка је мајка па била царица, учитељица или просјакиња.
Мајка Ратка се понијела онако како и приличи мајци, храбро и људски, а и „сила“ се понијела као што јој и приличи – арогантно и нељудски. А „коме закон лежи у топузу… „!
На крају, не могу а да се не запитам: има ли „сила“ мајку? Оца има, то знам, „оца нације“, љутог, нервозног, забринутог, ознојеног (Боже, хоће ли му при’фалити марамица), али има ли мајку? И како њена мајка гледа на то кад „сила“ кидише, малтретира и хапси нечију другу мајку? Како та мајка гледа на „силу“ кад скине оне „корњаче“ и постане само син? Је ли и та мајка она обична, људска, нежна и брижна мајка и може ли мајка бити ишта друго него мајка? И шта мајка „силе“ која је до мало прије малтретирала и хапсила другу мајку каже сину без оклопа док му, брижна, поставља вечеру?
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Gospodine Labudovicu, pisete toplo, osecajno, recima velikog sina sigurno velike majke. Citajuci Vas tekst same su mi suze tekle niz obraze. Sad osecam i bol i ljutnju sto su je ovako uznemirili a pre svega ponos sto postoje ovakve majke. Gledajuci hrabru majku Ratku na trenutak sam osetila da se i moja majka vratila iz vecnog konacista gde je skoro otisla. I ona je bila hrabra i dostojanstvena. To je i poruka vasih divnih redova. Kada nase majke ozive tada se u nama budi hrabrost i prkos koje je na svet donela samo ovakva ljudska velicina!
Pomozi majko moja daleka…….
Majko, Heroino….
Srpska Ikonijo….
Hvala….